Поводом приказивања „Оскароваца“, филмова „Три билборда испред Ебинга у Мисурију“ и „Облик воде“
СВИ ИМАМО ПРАВО НА ЉУБАВ
Два филма „Три билборда“ и „Облик воде“, која су можда и највише пажње изазвалa приликом недавне доделе награде „Оскар“, прошлог викенда су приказани и у Чачку. О њима се много говорило и писало, имају различиту публику и можда готово без додирних тачака у тематском, естетском и сваком другом погледу, осим две о којима ће овде бити речи. О квалитету и дометима ова два филма писали су многи и нема потребе за понављањем. Оно што спаја ова два филма, та танка невидљива нит-спона су љубав и предрасуде. Наиме, живимо у свету где је све мање љубави, а где са све раширенијим популистичким покретима и новим пуританизмом шире и предрасуде према свему што је друго и другачије. Да пређемо на ствар.
ЉУБАВ И ПРЕДРАСУДЕ
Филм „Три билборда испред Ебинга у Мисурију“, Мартина Мекдоне нас уводи у збиљу једне америчке недођије, месташце Ебинг, које обитава у бројним предрасудама према људима црне боје коже, хомосексуалцима, према онима који су од рођења другачији (кепеци), свима који мисле и раде другачије. У томе некако предњаче локални полицајци, посебно момак кога бриљантно игра Сем Роквел („Оскар“ за споредну улогу). У таквој атмосфери страдала је девојка, која је на споредном путу силована и потом запаљена. У локалној заједници мук и тишина, месецима се не решава случај, што до очаја и беса доводи мајку, Френсис Мекорманд („Оскар“ за главну женску улогу). Возећи давно напуштеним путем она види три блборда и долази на идеју да се бори за правду и истину о судбини своје ћерке. Натписи које качи на билборд директно прозивају шерифа и локалне власти, али и целу заједницу која ћути. Међутим, управо такав гест покреће лавину реакција, све од реда су негативне. И наравно на виделу имамо паланку, која нема ни осећаја ни разумевања за бол мајке, већ само за своју стражњицу и свој интерес, да се ћути и много не таласа – било, па прошло. У низу догађаја, где су пре свега фокусирани полицајци, већ поменути Сем Роквел и његов шеф Вуди Харлесон, ми видимо на површини низ особина (расизам, хомофобија и друге предрасуде), које симболички представљају став и мишљење целе заједнице. Још увек у свему томе ми не видимо и стварне личности, њихову мотивацију, породично стање, све оно што одређује једну личност. Предрасуде нема само тај већински део малог места, већ и код главне јунакиње, током приче, откривамо њене слабости, погрешке у односу према ћерци, које су на неки начин довеле до трагичног догађаја и погрешна закључивања о другима, на брзину донета. Мајка у стању опседнутости, у трагању за убицом, не примећује много шта. Смрт шерифа је нека прекретница у филму, која полако доводи до преокрета. Писма која оставља својој породици, али и главним актерима, који убрзо упадају из невоље у невољу, открива и мудрост онога који се суочио са смрћу (извршио самоубиство због неизлечиве болести), да је љубави за ближње, која има за последицу смирење и разумевање, кључ свега. Јунаци наше приче до тога долазе постепено, а они који су се највише мрзели, мајка жртве и пијани, са посла отпуштени полицајац, налазе се на истом путу, у потрази за убицом и силоватељем. Не мари што то није онај кога су стварно тражили, све су жртве исте и исти је злочин. Овај филм је велики, не само зато што нам открива како да постанемо бољи људи, већ и да сагледамо колективно зло, не само оно што се догађа нама, већ и зло које се догађа другим људима, било где да су. То нећемо моћи, ако наступамо са предрасудама и искључивошћу, а самим тим не можемо досегнути ни љубав, ни властиту срећу и смирење. Све оно што се дешава другом, дешава се и нама.
САМО СРЦЕ ЈЕ ВАЖНО
Филм „Облик воде“, Гиљерма дел Тора, покупио је четири „Оскара“. Бајколика љубавна прича о немој девојци Лајзи, која ради као спремачица у војном институту за научна истраживања и риболиком чудовишту, пронађеном и доведеном ради даљег проучавања, а све то у доба Хладног рата (1961), у доба сталног надметања у свему између УСА и СССР-а. Од детињства сама, Лајза је препуштена себи, сналази се како зна и уме. Има само двоје пријатеља, остарелог дизајнера, бившег алкохоличара хомосексуалца и пријатељицу са посла, симпатичну дебелу црнкињу великог срца. Са друге стране, откривамо сурови свет војно-безбедносних дужносника, а особа задужена за „чудовиште“, на које пази у и војној бази, веће је чудовиште од риболиког, пронађеног негде далеко у Јужној Америци, где су га домороци доживљавали као божанство. Врло брзо Лајза успоставља присан однос и поверење са риболиким, убеђујући нас да у животу оно споља није важно, ако имамо срца. То наравно не важи и за „безбедњака“, кога доживљавамо као неко бездушно биће, као и његове претпостављање, који не хају ни за кога, сем за своје „више циљеве“. Исто је и на совјетској страни, која се умешала у случај, сем научника шпијуна, који помаже Лајзи да спасе риболоког и због тога страда. Ова модерна филмска бајка, тамна и страшна на свој начин, има и свој срећан крај. Нама служи да једном коначно схватимо, да среће нема док правимо разлике, ко је ко, да свако биће има право на љубав и да је створено да воли и буде вољено и да му само окружење које живи без љубави, може отети љубав, ако то дозволи. Солидарност оних којима је све одузето, сем могућности да воле, снага је која мења све.
Душан Даријевић
