МИСЛИ ДОБРО
Ни киша која је лила, нити јака грмљавина, у вечерњим сатима18. маја, нису успели да спрече љубитеље звука алтернативног и прогресивног рокенрола да уживају у свирци бенда “Канда, Коxа и Небојша”. У пуном “Српском пабу” публика је уживала у песмама које воле, али и у универзалним порукама певача групе Оливера Нектаријевића. Све ће да буде добро онако како размишљам и како замишљам/ Све ће да буде онако како верујем и како осећам… И у интервјуу за “Чачански глас” Нектаријевић говори уопштено о љубави, вери, размишљању, позитивној енергији…
Више од 25 година сте на сцени. Колико је било тешко опстати, пошто данас имамо пуно бендова, али и неукуса?
– Није било много тешко опстати. Све је ишло природно и није било неких турбуленција у вези са бендом. Имали смо једну паузу од три године, када је прва постава групе одлучила да се повуче, око 2000, почетком 21. века. А када је реч о преживљавању, било је проблема и саботирања са свих страна. Али, ни у једном тренутку ништа није претило да угрози бенд. Увек смо имали мотиве и услове да група постоји.
Током година сте мењали приступ музици, као и звук. Шта је на то утицало?
– Да, то је нормално, за 27-28 година сам човек се много промени. Логично је да се и бенд исто толико, а можда и још више промени. Прошли смо фазе од тоталног зезања, до претеране озбиљности, и у том распону од 27-28 година долазиле су промене у складу са личним сазревањем и оним што намеће живот. У почетку не размишљаш о егзистенцији, али касније је и то неки аспект који урачунаваш у бављење музиком. Наравно, било је потешкоћа, као и у животу. Али, све смо то релативно лако прошли. Било је неколико кризних тренутака, када се све окренуло против нас, али никада нисмо поставили питање да ли да се повучемо.
ИЗ ЉУБАВИ СВЕ НАСТАЈЕ
На сцени сте се појавили 1991. године, а текстови и музика бенда су углавном записи времена у којима су настајали. На Вашим концертима могу се чути и поруке “шаљите позитивну енергију”, “волите се”, “љубите се”… Да ли на тај начин позивате публику да се окрене ка себи, да самостално размишља?
– Да, неколико ствари је важно у тим порукама. Оне су упућене свима, а већина наше публике суштински и размишља независно и својом главом. Наше поруке су само подршка и сугестија млађим генерацијама. Важно је да размишљају својом главом, јер има много људи који уопште не размишљају, и то показују кроз разне ситуације у животу. Самостално размишљање је вредност за себе. А љубав је наравно највреднија, прва и најважнија животна категорија, из које све настаје. То је универзална порука, коју смо ми преузели из основа рокенрола и уопште уметности, културе.
Ваше песме имају јаке, сугестивне текстове у вези друштва. Шта снагом речи желите да поручите млађим генерацијама?
– Млади се труде да буду прихваћени тако што глуме зреле, старије људе, што је за мене тужно. Млади нису, а требало би да буду пуни животног полета, ирационалног, да имају бунта, да излазе из оквира понашања одраслих људи. Али, то није случај са свима, не са онима који слушају рокенрол, који долазе на концерте и воле ову врсту музике. Они већ имају оно што смо и ми – здраво понашање за тај узраст. Нормално је да деца буду несташна, својеглава, да имају своје идеје, једноставно да се не уклапају у свет одраслих. То је лепо видети. Младима бих поручио да не шире мржњу, да не одрастају на предрасудама, да покушају да разумеју и оно што не воле, али и да се буне против зла. А зло је све оно што је репресија, што те на силу и демагошким методама тера да се уклопиш.
Колико је важна неформална интеракција публике, да би концерт био успешан?
– Спонтаност и непосредност су важни. Добро је када бенд није изнад свега, већ када свира као да је за време концерта измешан са публиком. Суштина наших добрих аспеката на концертима је у томе што бенд има “километражу”, што је много заједно свирао, што је увежбан.
Албум “Играчка плачка” је био један од најбољих домаћих албума 90-их година. Текстови песама су делимично били и политички ангажовани. Колико је било храбро, или можда опасно у то време?
– Из ове перспективе, људи, посебно млађе генерације немају праву представу колико је то стварно било тешко време. Ако сада то анализирам и мени изгледа смешно да је нешто окарактерисано као храбро, јер заборављамо какво је било време. Заборављамо услове у којима се све то дешавало, а они су стварно били ужасни и ригорозни. Било каква врста отпора је била помало опасна. Неки бендови су чак имали и веће консеквенце, него ми. Ја сам имао мало проблема, анонимних позива, информативних разговора, али боље сам прошао од неких.
Албум “Прекиди стварности” из 2008. године изабран је за најбољи домаћи албум, а песму “Сироти Ани и Бо”, са албума “Воља за ноћ” из 2014, многи сматрају једном од најбољих. Да ли и Ви делите то мишљење и шта је то посебно што их издваја?
– Волим ту песму, јер је она на нови начин сажела неке наше старе тенденције и мало подсетила на ранији живот бенда. Ја сам као клинац писао приче, а они су били јунаци, и драго ми је што сам успео да их из тих прича пребацим у песму. Због тога волим ову песму, а сматрам и да је музички комплексна и квалитетна. Једно време је била омиљена и бенду. Али, група не може дуго да има једну омиљену песму. Она може да има неко своје време, па да једноставно избледи, јер увек дође нешто ново. Када ствараш нешто ново, увек се томе и предајеш.
Да ли припремате неки нови материјал, сингл или можда албум?
– У припреми је нови албум, већ смо “избацили” неколико нових синглова, “Јамајка”, “Прекиди поново”, “Мисли добро”, “Летњи дан”. Крајем ове, или почетком следеће године треба да изађе нови албум.
“РОКЕНРОЛ ЈЕ НАЈБОЉЕ ШТО ДОЛАЗИ ИЗ КУЛТУРЕ” 
Како оцењујете нашу данашњу рок и алтернативну сцену?
– Размишљао сам доста о томе, и у последње време, и раније. Никада нисам био до краја задовољан рок сценом, не зато што није било потенцијала, него зато што сам увек желео да буде боља. Али, када сам је поредио са нечим другим, на пример са филмском продукцијом, увек сам закључивао да је рокенрол сцена “закон”, једна од најбољих ствари која се дешава на пољу културе. Имамо пуно добрих бендова у целој земљи. Можемо да се похвалимо да су плодови рада рокенрола оно најбоље што долази из културе. За пример наводим филмску продукцију зато што мислим да није снимљен добар филм од 90-их година. Такође ни серија, била је можда добра “Вратиће се роде”, али и она је ушла у неку колотечину…
Да ли можете да издвојите неки млад бенд?
– То је незахвално, јер има пуно добрих, квалитетних бендова старије, средње и новије генерације. Имамо одличне музичаре и ауторе, добре ствари се дешавају, али нису добро медијски пропраћене и приказане. Нажалост, они су углавном маргинализовани. Упркос томе што на телевизији добијају мало простора, ипак, имају више публике него што би човек помислио.
Шта бисте поручили нашим читаоцима и љубитељима рокенрола?
– Порука је увек иста, да истражују рокенрол, све што им је занимљиво, да никада не клону духом, да воде живот како мисле да је најбоље. И, наравно, да размишљају, шире љубав око себе и позитивну енергију.
Нела Радичевић
Фото: Душко Луковић
Антрфиле:
Име бенда, који је основан 1991. године у Београду, настало је када су тадашњи чланови читајући старе преводе романа Достојевског, узели архаизме – канда (ваљда), коxа (много) и Небојша (име неког детета које је живело у истом блоку, као и Растко Лупуловић, један од чланова ове групе). До сада су издали осам албума, “Гуарда Тома!”, „Играчка плачка“, “Бецоме”, „Прекиди стварности“, „Девети живот“, „Манифест“, „Воља за ноћ“ и “Уживо!”, који је изашао прошле године. Група се 2001. године повукла, а нови састав је 2005. године објавио „Прекиди стварности“, који је изабран за најбољи домаћи албум у избору интернет магазина „Попбокс“. Занимљиво је и да је назив албума “Воља за ноћ”, издат октобра 2014. године, настао као игра речима Ничеовог манускрипта “Воља за моћ”.
