АСИМ САРВАН, КОАУТОР АЛБУМА ДУХОВНЕ МУЗИКЕ „У ВРЕМЕ ОНО …“
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Бише од четири деценије је на музичкој сцени, коју је оплеменио стиховима и музиком, највише у ансамблу „С времена на време“. Албум духовне музике „У ВРЕМЕ ОНО …“, представљен, 23. фебруара, у Чачку, као плод заједничког рада једног монаха, архимандрита Тимотеја и професионалног музичара, повод је за разговор са Асимом Сарваном, човеком који је у вери открио сваки смисао… Познате песме чувене групе „С времена на време“, неизоставно је певао заједно са публиком. Разговарамо о свему након концерта…
Не кријете задовољство оствареном сарадњом и музиком на албуму „У време оно…“?
-Реч је о необичном албуму са десет различитих песама, које када се слушају делују умерено уједначено, а ипак, веома различито, јер жанровски немају везе једна с другом, али су повезане звуком, и то инструментима, које ја волим. И најзад сам дочекао један албум са музичарима који мени требају, како би могло из мене да изађе оно што је заправо мелодијски. Врло сам задовољан, иако је, морам да подвучем, била рововска борба, јер музика инспирисана духовношћу и традицијом, није комерцијална и слушљива за многе, али постоји једна фина публика за коју сам буквално свесно радио, зато што сам, сретајући многе људе, највећи број је из цркве, осетио неку лепу вибрацију, неку топлину, тако да ме је то још више повукло у креативном смислу и ја сам дао све од себе да нас енергетски спојим, да се тако изразим. Уметник ствара себе ради, али да би и друге обрадовао, да би другима улепшао живот и то је порука коју би сви уметници требало да емитују када је реч о стваралаштву.
Зашто Вам је насловна песма „У време оно…“?, како кажете, задала муке?
-Па, то су слатке муке. Ипак, у неким тренуцима, кад не иде, осетите беспомоћност и тада се чини да нећете успети. Али, рекао сам и на промоцији, поновићу; отежавајуће околности вас јачају, мора човек да буде упоран, да се бори док не победи онај слабији део себе! Постоје неколико верзија песме У ВРЕМЕ ОНО! Све те компликације настају када „превише“ размишљамо, кад смо нестрпљиви да што пре и што боље урадимо оно што смо зацртали и кад нам је превише стало. А све то не треба, и отуд промашаји. И кад сам престао да се оптерећујем, песма је сама изашла. Врло је битна сабраност за сваки успешан рад. Наравно, до тога треба доћи … Кад сам видео песму знао сам да ће то бити и наслов албума.
Када се догодио преломни тренутак у Вашем животу у коме сте се посветили духовности и окренули цркви?
-Тешко је то описати, јер је то потпуно лични моменат, кога најчешће нисмо ни свесни, нити можемо бити, јер је то преображај у самом центру нашег бића. Најбоље то описује прича о блудном сину из Јеванђеља, која је један кроки приказ историје човековог постојања. Кратко ћу: ми смо од Оца небеског, илити од Бога, који нас је створио, добили свак СВОЈЕ. То је оно лично имање што смо добили, по чему смо јединствено људско биће, непоновљиво, аутентично и оригинално, и ТО БЛАГО СЕ РАЧУНА У ДАР ТВОРЦА (у причи: Оца – сину) ЧОВЕКУ, АЛИ НЕ ПОКЛОН, ту је разлика, те способности и личне таленте морамо да ДА УМНОЖИМО. Дакле, не да проћердамо то имање и богатство (што је урадио један од синова из Приче о блудном сину), већ да и он (син) нешто створи уз помоћ очевих дарова, дакле, онога што смо ОД ЊЕГА ДОБИЛИ. То важи за сваког, поготово за оне који су у области уметности, стваралаштва. У суштини, сви смо добили неке алатке да и ми нешто створимо и додамо, е то је оно што од нас Бог (отац) очекује. То вам је пресликано и представља неку врсту шеме, која, кад се примени у пракси, имамо здраву породицу, здраву културу, здраву уметност, здраво размишљање, одакле се рађају одговарајући плодови … Дакле, да ми створимо и стварамо надаље, али ЗАЈЕДНО СА БОГОМ. Е, ОВО многи не схватају и не признају, наиме: „БЕЗ БОГА НЕ МОЖЕМО СТВАРАТИ ДОБРО!!!“
То је идеал који желим да постигнем. Мислите да је то претенциозно?
Не, МИ СМО ЗА ЗДРАВ ЖИВОТ СТВОРЕНИ. А ЗДРАВ ЖИВОТ ЈЕ ВЕЧНИ ЖИВОТ. Није живот неко ко је постојао, па више не постоји, то је ПРОЛАЗНОСТ, која је исто један дар Бога, да схватимо разлику, да схватимо да треба само да живимо и стварамо. СТВАРАЛАШТВОМ ПРОДУЖАВАМО СЕБИ ЖИВОТ И ДОДАЈЕМО СВОЈЕ ДОБРО ЗАЈЕДНИЧКОМ ДОБРУ. Наравно, свако има своје изборе, али ја лично, желим да комуницирам и размењујем ДОБРО које је ЗАЈЕДНИЧКО. Када је моје добро у питању, ми га вештачки увећавамо и тиме угрожавамо оно ЗАЈЕДНИЧКО. ОДНОСНО, ОД БОГА, КОЈИ ЈЕ И НАМА ДАО ОД СЕБЕ, ДА БУДЕМО ШТО СЛИЧНИЈИ ЊЕМУ, тј. да живимо у вечности СА ЊИМ, ЈЕР ЈЕ ТО ЈЕДИНА СТВАРНОСТ. МИ ПОСТОЈИМО И СТВАРАМО ИСКЉУЧИВО СА БОГОМ.
Мени је то јасно као дан и отуд моје олакшање, које стиже крштењем. Тек тада сам заронио, онако мушки у дубине живота, свесно кренувши трагом Христа, јер сам се Богу обратио за помоћ, кад сам схватио да је мој живот без неког дубљег смисла. И попут блудног сина, почео сам да се враћам у оно ЗАЈЕДНИЧКО. Оснивам породицу и своју малу цркву и започињем изнова, у потпуности, у корену се догодио тај преокрет и не може се догодити без БЛАГОСЛОВА ОДОЗГО, немогуће је без Творца, зато што САМО ЉУБАВ СТВАРА, А ЉУБАВ ЈЕ БОГ!
Ето, сви одговори су у овоме. Да завршим пример из јевангелске приче. Блудни син је сваки онај који то не зна и није тога свестан, па клизне у пропадање, отуђеност, не ствара НОВО ДОБРО!! Такав сам ја био, осим у музици, али и ту нисам био задовољан све до недавно. А та борба за боље, почела је са крштењем 1995. Почело је и раније. Прапочетак је био магловит, ваљда као праскозорје цивилизације, када је Бог тек стварао свет. Ето, са том мишљу је почело моје буђење и свест о томе да морам нешто са дубљим смислом да започнем.
(Цео интервју у најновијем броју „Чачанског гласа“)
