ВИП Кинотека: Рестаурирана дигитална верзија филма „Ко то тамо пева“
НОВИ СЈАЈ ФИЛМСКОГ КЛАСИКА
У готово испуњеној великој сали (683 места) Дома културе Чачак, филмска публика је у понедељак, 29. јануара, имала прилику да одгледа рестаурирану дигиталну верзију култног југословенског и српског филма „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана, по сценарију Душана Ковачевића. Филм је приказан у оквиру пројекта „ВИП Кинотека“, уз подршку компаније ВИП Мобиле. Ово је први филм у оквиру пројекта дигиталне рестаурације за очување југословенске и српске филмске баштине.
Пре неколико година, гостујући у Чачку, редитељ Слободан Шијан је изјавио да је копија филма „Ко то тамо пева“, једног од најбољих филмова југословенске и српске кинематографије, у јадном стању, да су боје готово избледеле и да оно што је публика у прилици да види приликом бројних телевизијских пројекција, само бледа сенка оригинала и филма у изворном облику. Прошло је готово седам година од те изјаве и српска кинематографија је напокон добила дигиталну рестаурирану копију легендарног филма из ког многи широм некадашње Југославије памте реплике и дан данас.
Радост публике је огромна, што је и показала чачанска пројекција. Са великом радошћу и уз грохотан смех, филм су пратиле различите генеррације филмских поклоника, од оних најмлађих, којима је ово била прва прилика да омиљени филм погледају у биоскопу, уз перфектан тон и квалитетну слику и оних који памте пројекцију овог класика у некадашњој Летњој башти биоскопа „Сутјеска“, након Филмског фестивала у Пули, када и није било пуно гледалаца, популарност је стигла касније. Рестаурирана копија пружа обиље уживања у заиста перфектној слици, а не заборавимо, није то случајно. Редитељ Слободан Шијан је, пре свог дебитантског играног филма и уопште бављења филмским послом, завшио Ликовну академију на одсеку за сликарство. Поред фантастичне слике, за чију ликовност су заслужни сниматељ Божидар Николић и сценограф Вељко Деспотовић, филм краси и оригинална филмска музика Војислава Костића. Једноставна филмска прича генијалног Душана Ковачевића о групици људи пред великом несрећом и страдањем, који ништа не виде и не слуте у својој заслепљености ниским побудама: свађама, преварама, завишћу, поткрадањем, пакошћу, мржњом, необузданом уживању у храни и пићу, слика је друштва у целини, не само тадашњег српског и југословенског, већ и много шире, што је филму и обезбедило светску популарност захваљујући универзалној поруци. Путовање са Крстићима је путовање кроз време у ком се готово ништа не мења, па ни наша судба, јуче, данас, сутра. Зато је и немерљива популарност и утицај овог филмског дела, које је тешко настајало далеке 1980. године, готово без праве и довољне финансијске и остале подршке, али у филм су веровали његови аутори и ствараоци, читава филмска екипа. Прича се да је до филма посебно било стало великом Павлу Вујисићу, који је за овај филмски пројекат успео да анимира сјајну глумачку екипу, а то није било ни мало лако на самом старту и готово без хонорара. Касније знамо шта је било и готово цело југословенско друштво се само једанаест година од настанка филма улупало са неким другим „Крстићима“, који су аутобус возили везаних очију, али не са оном Мишковом вештином.
И још нешто о нама на самом крају ове приче. Посетиоци пројекције у Дому културе су на улазу, од компаније ВИП Мобиле, добили по кутију кокица, али су многи за собом оставили смеће и просуте кокице. Много то говори о нама и овом времену у ком живимо, као уосталом и догодовштине и понашање Шијанових филмских јунака.
Душан Даријевић
