ТЕШКО ДО ПОСЛА
Прецизни подаци о броју самохраних родитеља на територији Чачка не постоје, а један од разлога је што је сам појам кроз законе различито дефинисан. Са друге стране, још постоје и јаке друштвене предрасуде, тако да многи једноставно не желе да изјасне као самохрани родитељи. У највећем броју случајева то су самохране мајке, чији је положај незавидан у многим сегментима, а посебно је уочљива ниска стопа запослености, као и то да имају мање плате и чешће раде на привременим и повременим пословима. Проблем је такође и недостатак услуга у заједници, као и информација о њиховим правима и могућностима.
Ово су неки од резултата пројекта “Јачање родне једнакости и положаја самохраних мајки на тржишту рада у Србији”, које је реализовало Удружење „Ларис“ из Чачка, у сарадњи са Фондацијом „Ана и Владе Дивац“. Резултати су представљени на панел дискусији, организованој јуче у Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању.
– Ово је посебно осетљива категорија наших суграђанки. Оне су „непрепознате“ у многим системима, а законске дефиниције су различите. Комплексна су питања са којима се сусрећу и њихови проблеми најчешће се односе на алиментације, предуге судске поступке, а оно са чим се додатно суочавају је отежано запошљавање. Најчешће раде на привременим и повременим пословима, а уз то се врло тешко запошљавају, будући да раде углавном да би обезбедиле новац за своју породицу и себе – рекла је Љиљана Петровић, председница Удружења „Ларис“.
О резултатима истраживања положаја самохраних мајки у Чачку говорила је њена колегиница из „Лариса“, психолог Весна Ковачевић, која је нагласила да је циљ пројекта уочавање основних потешкоћа са којима се сусрећу самохране мајке приликом запошљавања.
– Без обзира на године, на то колико деце имају, да ли су оствариле право на алиментацију, да ли се ради о разведеним мајкама, удовицама – њихове приче су увек на неки начин идентичне, али са друге стране свака је заиста прича за себе. Заједнички именитељ који смо током истраживања пронашли је да се све оне сусрећу са веома отежаним могућностима да се запосле и тако остваре своје право на рад – навела је Ковачевић.
Много је разлога отежаног запошљавања. Неке мајке су током истраживања навеле да је разлог то што не могу да ускладе бригу о породици и посао, а најчешће немају некога ко би им пружио подршку. Друге су истицале предрасуде послодаваца, који када чују да су самохране мајке, сматрају да не могу адекватно да обављају све пословне задатке. Неке самохране мајке су рекле да немају адекватне квалификације, тако да су присиљене да раде сезонске или привремене послове, а то су обично и мање плаћена радна места…
– Наша идеја кроз истраживање и цео пројекат је била да не нудимо готова решења, већ да кроз групни и индивидуални и истраживачки рад са њима дођемо до заједничких тачака, да их окупимо, подржимо и оснажимо како би оне саме препознале и дефинисале потешкоће са којима се сусрећу, али и да препознају своје могућности и начине на који могу да превазиђу проблеме… Уствари, да не чекају решења од институција, невладиних организација, већ да се повежу и заједно заступају своје интересе, пре свега пред доносиоцима одлука – рекла је Ковачевић и навела да је пројектом обухваћен репрезентативни узорак од 50 самохраних мајки, а њих 20 је учествовало у двомесечном истраживању.
Током пројекта спроведено је неколико едукативних радионица за самохране мајке, које су се управо односиле на њихов положај на тржишту рада, оснаживање и правни положај, као и креативне радионице за децу из једнородитељских породица…
Пројекат „Самохрана мајка – имам и ја права“ реализује се од октобра прошле године, у партнерству са београдским Центром за достојанствен рад, уз подршку Европске уније у оквиру програма Европски инструмент за демократију и људска права (EIDHR). Пројекат суфинансира Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом.
В. Т.
Цео текст у новом броју „Чачанског гласа“
