ТЕМА: УСВОЈЕНА ДЕЦА У НОВОЈ СРЕДИНИ, ПОРОДИЦИ, ВРТИЋУ, ШКОЛИ
Бројни примери усвојене деце показују да сваки изазов у новом окружењу лакше преброде, уколико већ знају да не одрастају са биoлошким родитељима. Није никаква новина и да је за свако уклапање, колико год настале околности биле боље од претходних, потребно време.
Поједина искуства показују да тај процес може мало спорије да тече у вртићима или основној школи. Нарочито ако су малишани дуже боравили у установама за збрињавање деце без родитељског старања. Понекад је у тим ситуацијама код њих уочљив нижи праг толеранције, али и бурније реакције временом углавном ишчезавају. Посебно уз тимски рад деце, родитеља, наставника, психолога.
Стручњаци упозоравају и да би претерана посвећеност усвојеној деци у предшколским и школским установама нехотице могла да доведе до њиховог етикетирања. Такав страх, ако је реч о негативном етикетирању, присутан је и код деце и код родитеља. Излаз виде у сталном учењу и прихватању свих видова различитости. Том процесу сталног учења требало би да буду подвргнути и одрасли људи.
ИСТИНОМ ПРОТИВ ПОВРЕДЕ
Као по неком неписаном правилу, родитељски дом од срца усвојеној деци најпре дарују они који су у детињству имали сличну судбину. Једна од таквих је на неки начин прича наше саговорнице која је пре пет година усвојила дете.
– Мајка ми је умрла од леукемије када сам имала годину и по. Отац се поново оженио. Одгајила ме маћеха. Пружила ми је пажњу и васпитање које би свако дете требало да има. Када је она умрла пре неколико година, као да је нестао део мене. Била ми је прави модел мајчинства – каже она. Пример своје маћехе применила је и тако што је својој ћерки, када је мало одрасла, рекла да је усвојена.
– Супруг и ја смо од почетка били сагласни да нећемо скривати истину од свог детета. Имала је 15 месеци када је дошла код нас и брзо је сазнала да је расла у стомаку једне и да сада расте у срцу друге мајке. И ја сам у раном детињству сазнала да немам мајку и нико у школи или друштву није могао због тога да ме повреди – уверена је наша саговорница.
Исти је савет и социјалних радника и психолога. Њихова препорука усвојитељима је да пажљиво кажу деци истину. Напомињу да је најбоље то учинити до дететове пете године.
– Пре извесног времена сам имала невероватно искуство. Ученик за кога претходно нисмо знали да је усвојен имао је проблема у школи. Позвали смо родитеље на разговор. Његову мајку нисам познавала, али када сам је угледала – знала сам због кога је дошла. Она и тај дечак су невероватно личили. Мени је рекла истину, али не и свом сину да је усвојен. Мало сам се зачудила зашто то крије од детета, ипак је образована жена… Њен син је од других људи, сасвим случајно, сазнао истину. Чуо је причу комшија у јавном превозу који су прокоментарисали да веома личи на мајку која га је усвојила. Била је велика гужва и нису га приметили – сећа се професорка једне чачанске средње школе. Расплет приче тог дечака, сада већ младића, дешавао се по сценарију који је углавном свима нама познат. Посвађао се са усвојитељима и отишао је да тражи биолошке родитеље. Када их је пронашао, сусрео се са емотивном дистанцом…
КРИЗА – ШАНСА ЗА РАЗВОЈ
Да би деца требало на време да сазнају истину, сматрају и учитељи са којима смо разговарали. Један од разлога је њихов даљи емотивни развој, други заштита од евентуалног вређања околине.
– Имао сам усвојену децу у неколико генерација које сам учио. Увек се првог дана у школи сви представимо једни другима и кажемо нешто о себи. Моји ученици који су били усвојени рекли су то друговима из одељења и касније због тога никада нису имали проблема са другом децом. Наравно, било је чарки, али безазлених, својствених деци. Једном смо на часу говорили о својим жељама. Када сам питао дечака који је усвојен шта би он највише желео, рекао ми је: „Да упознам своју билошку мајку“. Питао сам: „Зашто“, а он је одговорио: „Само бих да знам ко је она“ – искуство је једног просветног радника.
И наша саговорница са почетка приче често размишља о могућем сусрету своје ћерке са билошком мајком. Свесна је да би тај тренутак, кад-тад, могао да дође. Иако жели да подржи своје дете, плаши се евентуалних последица.
– Деца се развијају у више фаза, а оне подразумевају и кризе. Криза је шанса за развој сваког човека. Нема праволинијског развитка – подсећа Весна Кувељић, педагошкиња и психотерапеуткиња.
РАЗЛИЧИТЕ ЕМОТИВНЕ РЕАКЦИЈЕ
Већина просветних радника каже да су њихови ученици који расту у усвојитељским породицама били добри ђаци. Поједини и изузетни. Осим редовних наставних активности, неки од њих похађају музичке школе и тренирају фудбал, карате, кошарку… Учитељи истичу одличну сарадњу са родитељима, без обзира на то да ли има проблема у школи или не. Наравно, постоје и друга искуства просветних радника и васпитача у вртићима.
– Имам у одељењу ученика који је одмах по рођењу неколико година боравио у Установи за незбринуту децу у Звечанској улици у Београду. Када је у трећој години дошао у хранитељску породицу није знао добро да говори, хода и користи руке. Хранитељи су му помогли да развије психо-физичке способности. Али, и код њих су се деца борила само за себе. Није им било страно да вређају једни друге и да се физички обрачунавају. Такво понашање наставило се и када је дошао код усвојитеља, у вртићу и после у школи. Спремност његових родитеља да сарађују са васпитачима, просветним радницима и психолозима, до сада је дала добре резултате. Једино су још помало остали нагли изливи емоција. Ако већ при првом сусрету заволи човека, одмах ће га чврсто загрлити и изљубити, а у супротном ће другачије реаговати. Врло често не жели да иде са децом на излете или екскурзије – прича је једног наставника који напомиње и да дечак не жели дуже да се одвоји од куће, јер се плаши да га родитељи не би поново прихватили, иако му они у сваком тренутку потврђују љубав и блискост. Интересантна је и његова брига о другим људима. Већина одраслих особа у његовом окружењу задивљена је када их при свакодневном поздрављању пита како су, да ли су се уморили, како су њихови ближњи… Изгледа да васпитање и спонтана искреност у многима у нас одумиру, па смо изненеђени ако нас неко уљудно поздрави, или „не дај Боже“, пита за здравље.
Сагласни су и психолози да су код усвојене деце најупечатљивији проблеми у вртићима и нижим разредима основних школа.
– Најчешће је реч о недовољној толеранцији и импулсивности. Рано су остали без родитељске бриге и потребно је време да се навикну и прилагоде у новој средини. Такви проблеми учесталији су код деце која су боравила у неким од установа за збрињавање најмлађих без родитељског старања – наводи Весна Кувељић.
Требало би истаћи и утисак једног наставника о усвојеној ученици којој је био разредни старешина:
– Она се у школи добро уклопила, нема проблема у учењу, али је родитељи превише штите.
ОПАСНОСТ ОД ЕТИКЕТИРАЊА
Школска педагошкиња и психотерапеуткиња Весна Кувељић каже и да у школи не би требало превише истицати децу које су усвојена, нити их посебно издвајати. Сваки претерани, чак и позитивни фокус, могао би да доведе до њиховог етикетирања:
– Важно је да знамо породичне статусе наших ученика. Исто тако морамо да водимо рачуна о деци која одрастају у хранитељским, самохраним или породицама алкохоличара…
Страх од етикетирања деце, али у другом смислу, присутан је и код родитеља.
– Још увек не знамо како да се понашамо, када наше дете за неколико месеци пође у школу. Да ли да кажемо другарима из њеног одељења да је усвојена? Не желимо да због тога било ко етикетира наше дете – у недоумици су родитеља усвојеног детета. Иако оно зна да је усвојено, за оца и мајку је већи проблем како ће их средина прихватити, јер утисак је да се још увек мало времена посвећује едукацији, како најмлађих, тако и одраслих, посебно ако је реч о прихватању различитости.
– У појединим вртићима су деца имала много више радионица и разговарала су са васпитачима о различитостима. У групи у којој је била моја ћерка није их било често. Пожељно је да стално о томе говоримо деци, али не само њима. Дете ће да научи у школи или обданишту да прихвати и толерише различитост, а шта ако стекну предрасуде у породици? Пре неколико дана сам на улици чула мајку која је свом детету рекла: „Окрени главу“, када су прошли поред девојке са инвалидитетом. Требало би да прихватање различитости и толеранција буду сталне теме и у медијима – речи су наше саговорнице са почетка приче.
ШКОЛЕ РОДИТЕЉСТВА
Да би лакше савладали многе изазове који их очекују, парови који се пријаве за усвајање детета, пролазе и кроз школу родитељства. Последњих деценија, искуства стручњака Центра за социјални рад Чачак су одлична. Сви парови наставили су са великом пажњом да брину о деци и после шестомесечног адаптивног периода.
– Радим двадесетак година у Центру за социјални рад и до сада нисмо имали негативних искустава. Ниједан пар се није предомислио након адаптације. Послушали су и наше савете да не прекидају нагло контакте са хранитељским породицама у којима су њихова деца раније боравила. У последње време незбринута деца смештају се код хранитеља – каже Миланка Бабић, шефица Службе за заштиту деце и омладине Центра за социјални рад Чачак.
Једна од мајки усвојене деце није била задовољна школом родитељства коју је похађала у Београду пре неколико година. Као главне недостатке, истакла је штуре информације и застареле примере усвојитеља, чак од пре 20, 30 година.
ИСТИНСКА ЖЕЉА
Готово је извесно да су позитивна искуства многих парова који су усвојили децу плод и њихове чврсте решености да постану родитељи. Просветари и психолози из ове приче потврдили су њихову велику спремност за сарадњу.
– Тек пет година сам родитељ усвојеног детета, али мислим да могу да посаветујем парове да се пријаве за усвојење само уколико су безусловно сигурни у своју одлуку. Ако имају и делић сумње, најбоље је да се поново преиспитају – препорука је једне мајке усвојеног детета. Истоветан је и савет стручњака.
– Важно је да заиста желе да буду родитељи, а не да дете буде једна од карика која им недостаје у животу или зато што је родитељство друштвено прихватљивије – напомиње Весна Кувељић.
У низу питања и потпитања на ову тему неизбежно је и зашто се врло мало брачних партнера у Србији одлучује да усвоји дете са инвалидитетом или сметњама у развоју. Већина њих, ако су без родитељског старања, збрињавају се у специјализованим установама. За децу са инвалидитетом углавном се одлучују парови из иностранства. Подаци центара за социјални рад указују и да је врло мало потенцијалних усвојитеља ромске и деце биолошких родитеља са психичким проблемима.
