Разговор са Радосавом Василићем, који се дуже од пола века бави књижарским послом и свакодневно другује са књигом и људима
ГДЕ ЈЕ КЊИГА, ТУ СУ И ЉУДИ
Културни живот једног града, вароши, не може се замислити без градских књижара и људи који се предано баве овим послом. У XXI веку у Србији, нажалост, оних правих књижара све је мање, а и људи који су читав свој живот посветили књизи. У нашој вароши незамисливо је говорити о књизи и књижарству, а не поменути Радосава Василића, човека који више од пола века другује са књигом. Некада пословођа у Просветиној књижари “Бранислав Нушић”, а више од деценије власник градске књижаре “Речи” у Дому културе. Чика Рада, или само Рада, како га многи од миља зову, красе достојанственост, господственост, виталност, увек искрен, љубазан осмех.
Ексклузивно за “Чачански глас”, Раде Василић говори о књижарству, важности књиге данас, старом добром прохујалом времену, кад се значај и важност књиге за културу и друштвени живот народа и једне вароши умео ценити, о друговању са добрим људима – заљубљеницима у књиге, о проблемима књижарства данас. Раде књижар је и прва асоцијација за добру књигу и исправан избор, искрену љубазност, оданост и посвећеност послу којим се бави готово читав живот.
Када и како сте ушли у свет књижарства?
– Постојало је једном књижарско трговинско предузеће „Просвета“, које је 1971. године отворило, поред својих бројних радњи, махом папирница, специјализовану књижару „Бранислав Нушић“. Претходно сам радио у књижари „Вук Караџић“, из које сам прешао у „Нушић“, где је била заступљена искључиво белетристика, стручна литература, лектира и уџбеници. Та нова књижара ме је нарочито привукла, дакле управо тај рад са књигом, јер до тада град Чачак тако нешто заиста није имао. Сећам се колико је у то време Чачак био заинтересован за књиге, како је расла читатељска публика упоредо са продукцијом. Промет је код нас био знатно већи него у књижарама у другим градовима у окружењу. То ми је свакако дало подстрек да се активирам око организације посла и да направим асортиман који би сасвим задовољавао потребе грађанства. Наравно, да би тако нешто успело треба, најпре, волети књигу. А ја сам књиге одиста волео.
Колико сте дуго радили у „Просвети“?
– У Просвети сам радио све до пензије, пуне четрдесет две године. У исто време, када сам отишао у пензију, та чувена књижара „Бранислав Нушић“ престала је са радом. Локал је продат.
Како је некада изгледао књижарски посао, а како је данас?
– Све сам убеђенији како је раније било боље. Истина, била је и већа земља, а самим тим је некако било и више интересовања за књигу. Књиге су биле квалитетније и по садржају и по форми, а тек ти чудесни издавачи, крајње професионални са сјајним уредницима, људима од струке и изврсним одабиром наслова! То су биле велике књижарске куће које данас више готово и да не постоје. Многе су се угасиле и прерано отишле у историју. Некада су уредници у тим издавачким гигантима били све редом људи од пера, Васко Попа, Зоран Мишић, Александар Ристовић, Марко Ристић, Златко Црнковић, Тешић и многи, многи други. Да не набрајам превише. Одужило би се. Данас су уредници људи који не читају нарочито, али јуре на интернету за бестселер листама које су, опет, страшно сумњиве и подложне, верујте ми, гласном преиспитавању. Углавном су то наслови који се забораве за неколико дана, по завршеном читању, а често и током самог читања.
Како и када сте се одлучили за приватно књижарство?
– После гашења Бранислава Нушића која је била, рекох, угледна књижара наше вароши, а желећи да Чачак има једну праву, истиниту градску књижару, баш као што је некада био Нушић, отворио сам књижару „Речи“, малтене под истим кровом, дакле у Дому културе, само овог пута са улазом са трга. Знао сам да могу још увек да радим посао који волим, а у то време, с почетка 2007. године, владало је велико интересовање за рад једне такве радње. Пазите, тада није било нити једне књижаре у граду, сем Браниславе Малтез, која је имала скроман књижнички фонд. „Плато“ је био угашен већ пола године. Тек касније су дошли „Гласник“ и „Лагуна“. Била је, значи, потребна градска књижара која врши стару, добру, племениту мисију промовисања добрих и вредних издања. То сам желео.
Шта вас још увек држи у овом послу?
– Љубав према књизи. Толико година сам радио са књигом, тако да мислим да ме је књига везала за себе. А где је књига, ту су и људи. Добри људи, волим да мислим да је тако. Ипак, добри људи.
Кога сте све, од познатих књижевника и интелектуалаца, упознали у овом послу?
– Упознао сам их доста. Добар сам био пријатељ са Бранком В. Радичевићем. Ту је и још један Бранко, Бранко Кукић, уредник „Градца“ и врсни есејист и песник. Приликом одржавања многих књижевних вечери, које сам иницирао, дружио сам се са Браном Црнчевићем, са Капором и Селенићем, Матијом Бећковићем, са Миодрагом Булатовићем и многим другима. И данас, није уопште ретка појава да се у књижари „Речи“, у истом минуту, нађе неколико награђиваних писаца, од Басаре, преко Матијевића и Миће Миловановића, Дисових лаурета, до Влаха Богишића, Драгана Великића и Ратка Божовића. Пре пар дана књижару су у истом сату посетила три Ниновца и два Андрићевца. Па то се не може видети ни у Београду.
Шта би требало да урадити како би се побољшало књижарство у нас и омогућио им се несметан рад?
– Најпре, да се створи једна лојална конкуренција, да се са киоска и из пиљара повуку сва та, већином шунд издања и да се праве вредности усмере ка местима где су увек добродошла и где им је једино право место. То су, јасно је, књижаре. Јер, књига није и никада неће бити као остала роба. Она мора имати посебан третман чувања, третман пажње и афирмације. Књига је, може бити, већи изум и од точка. То је стварно велика ствар. Не смемо дозволити да је представе као неку бескорисну ствар, као ништа. То би било срамно. А ка томе се, видим, тежи.
Који су то проблеми који данас притискају књижарство у Србији?
– Управо оно што сам навео. Наравно, присутна је и беспарица код народа. Сама економска ситуација је много тежа него пре. Имам осећај да смо у време инфлације више продавали књиге него данас. Више се читало. Можда су данас ТВпрограми, интернет, таблоиди и будалаштине које сви они скупа исијавају замениле страст према читању и сазнавању. Убијена је радозналост код народа. То је јако лоше.
Колико још дуго видите себе у овом послу?
– Ту ништа не могу да кажем. Не предвиђам ствари. Истина је да ми, као књижара, нисмо већ пар година уназад у веселој ситуацији. Очекујемо да ће неко ипак разумети наше проблеме, превисоку, али заиста, превисоку закупнину. С обзиром да смо у саставу Дома културе, које је сасвим природно место за ову врсту делатности, још увек верујем да култура неће бити запостављена. Дакле, надам се томе. А опет, ко би знао. Ако је дошло до тога да се једина градска књижара угаси, онда у реду. Можда нам то често заклињање у књигу и није тако искрено. Може бити да је лажно и да то стварно не интересује свет. Но, пре две године, Министарство културе се обратило локалним самоуправама, тражећи да се обезбеди простор и неометан рад градским књижарама. Видећемо какви су учинци тога. А ја ћу, надам се, радити све док будем могао. Јер, једино тако све ово, сав мој труд и напор, имаће сврху.
Душан Даријевић
