Јелена Ћусловић, Горан Стојчић и Александар Бећић: ИСТО УВЕК МОЖЕ БИТИ ДРУГАЧИЈЕ
ПРОЗА КОЈА ОСТАВЉА БЕЗ ДАХА
„Сцена Белић“ је један нови, прелеп простор у граду (Богдана Теофиловића 19) за културна дешавања. Након веома успешног представљања романа Александра Бећића, имао је недавно, крајем јуна, још једно занимљиво, успело и креативно вече.
Јелени Ћусловић, ауторки успешне и читане књиге прича „Снови за будне“, у издању београдске издавачке куће АММОНИТЕ, али и преводиоцу на енглески језик књиге кратких прича „Бесани“ Горана Стојичића (за исту издавачку кућу), поверено је да организује књижевно вече и представи свој рад још једном чачанској читалачкој јавности. Само за кратко је то била дилема за Јелену, да ли по трећи пут изаћи пред Чачане и говотити о својим причама, а онда је схватила да увек има нешто да се каже и у госте позвала колеге, Горана Стојичића и Александра Бећића. Бећић, овај пут није ништа говорио, само је певао своје омиљене песме без пратње, а Јелена и Горан су наизменично једно друго пропитивали, постављали интересантна питања и занимљиво, неконвенционално одговарали на питања оног другог. Све је текло спонтано и лако, говорило се о „Бесанима“ и „Сновима за будне“, али и о зједничкој причи „Невидљивост“, објављеној недавно у књизи кратких прича „Ноћ“, издање АММОНИТЕ, аутора из Србије из региона. У истој књизи, своју причу „Кутије“ објавио је и Александар Бећић.
Јелена је изјавила да је Горан, пишући своју књигу, писао и њену и да су им и стилови компатибилни, што већина зна. Горан је на Јеленино питање, да ли би нешто мењао код својих прича, одговорио да не би, да их је писао једанаест месеци и да би и сад све оставио како јесте и да је то оно што је хтео да да другима.
Горан Стојичић је истакао да кратке приче нису претерано популарне код нас, а у свету су веома омиљене и доживљавају ренесансу, тако да није чудо што су се преводи „Бесаних“ појавили на енглеском, хебрејском, грчком, турском и ускоро на руском језику. До Сајма књига изаћиће и друга књига „Случај Данил Хармс“ са сто прича. Стојичић воли да чита Хармса, али и Јелену Ћусловић.
Јелена је нагласила да није ни знала да има стил, док није добила повратну информацију од других. За себе каже да не зна да пише реално, да ју је рад са децом научио да се прилагођава млађима, што јој је омогућило да лакше урони у свет фантазије, уз помоћ бајки и цртаних филмова, неисцрпних инспирација.
Јелена Ћусловић нас је са својим гостима научила да исто може увек бити другачије, кад су у питању људи великог дара и маште. Све похвале за организацију догађаја.
Душан Даријевић
