МИСИЈА КОЈА ТРАЈЕ: ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ ДОМА КУЛТУРЕ (7)
УСАМЉЕНИК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ХОРОВЕ И РЕКЕ
Прича о Предрагу Перуничићу, диригенту и оснивачу хорова „3. децембар“ и „Стеван Мокрањац“, „који је дириговао као да се „подиже у облаке“
Народ смо који олако и брзо заборавља своје великане, људе који су са муком стварали културу на овим просторима у преданом, посвећеном раду и сагоревали пре времена.
Слична судбина задесила је и Предрага Преда Реда Перуничића, диригента који је за само седам година рада у Дому културе, урадио много за музичку културу Чачка (признања и награде на фестивалима), али од свега најважније је то што су бројни млади људи захваљујући Преду свим срцем заволели музику.
Предраг Перуничић, рођен у Слатини, школовао се у Ужицу и Сарајеву, потпуно предан музици, пре свега хорској, стварао је хорове где год се појавио. У све што је радио Предо је уносио целог себе, сву своју интиму, сав свој таленат, цео свој живот је посветио музичкој уметности. Музика и уметност су за њега били и дом и породица, такав однос је неговао и према члановима хорова са којима је радио. Били су му све, били су му породица, а њима је Предо био више од учитеља. Из сваког његовог покрета зрачио је вечити немир и уметнички набој, због жестине коју је носио у себи умео је да буде и непријатан за сараднике, али се то брзо заборављало и лако праштало.
Пријатељи и поштоваоци Перуничића посветили су му и издали малу по броју страна монографију „ПРЕДРАГ“, која се на светлу дана појавила 1995, пет година после смрти.
Један од његових школских другова, познати песник Љубомир Симовић, за Предрага, Реда, како су га он и другови звали, каже: „Човек који је умео да пламти и букти, човек који је градио мостове пријатељства“. Један од пријатеља Љубомир Марковић, Перуничића описује као усамљеника чије су највеће љубави хорови и реке.
„Хорове је стварао, а на обалама река одмарао се и скупљао снагу за нова прегнућа. Реке су га подсећале на живот: извирале, текле, нестајале“ – написао је Љубомир Марковић, некадашњи директор Градске библиотеке у Чачку.
Предраг је оснивао хорове у свим местима где је радио: Ђурићима, Кладњу, Новом Пазару, Слатини. Врхунац рада су омладински хорови у Новом Пазару и Чачку. Са њима је освајао награде на фестивалима. Поред Омладинског хора „Трећи децембар“, у чачанском Дому културе основао је хор и од старијих певача „Стеван Мокрањац“.
Хоровима је посветио и знање и снагу и време. У њима није било слабог места. Знао је Предраг сваки глас и сваког певача. И певачи су познавали свог омиљеног хоровођу. У припремама и певању ишао је до савршенства. Освајао је само прва места на фестивалима.
„Гледао сам га како те вечери диригује својим хором: обучен у бело одело, пропет на прсте, наднет на тај свој распевани хор, он као да се сваком певачу појединачно обраћао, као да је дириговао сваком појединачно, као да је дириговао сваком посебно, а дириговао је тако као да из најдубљих дубина извлачи неке гласове, тонове и хармоније. Дириговао је као да се бори, као да се отима, као да се ослобађа неких тешких терета, и као да се заједно са тим својим хором, ослобођен, подиже у облаке“, написао је у својим сећањима на Предрага Перунићића, песник Љубомир Симовић.
Тамо где је све почело и завршило се. Предраг Предо, Редо, Перуничић, сахрањен је у родној Слатини 15. маја 1990. године.
Животни круг испуњен радом у ком се брзо горело и брзо сагоревало. Неимар у виртуелном, градећи ни од чега и ни на чему, најчешће без другог материјала осим самог себе. Тај материјал Перуничић је трошио не марећи и не штедећи га. Потрошио га је је градећи здања која ће, не само да се памте, него и да се настављају.
Нажалост, двадесет и седам година након смрти Предрага Перуничића, Дом кулуре и Чачак немају хор, а ни достојног настављача пута који је Предо започео далеке 1983. године. Надамо се да ће за 50. рођендан ове куће у просторијама Дома културе осванути и фотографије заслужног диригента са успешних наступа, као и многих других заслужних радника ове установе..
(Наставиће се)
Текст приредио Душан Даријевић уз материјал из монографије ПРЕДРАГ, који је припремио Љубомир Марковић
