КАД ЖИВОТ ПИШЕ РОМАНЕ
ИЛИ
ШТА СЕ СТВАРНО ДЕСИЛО
Представљањем романа „Први чин“ Александра Бећића („Ammonite books“ 2018), у суботу 16. марта, кафе „Момент“ (у Улици др Драгише Мишовића) наставио је да препоручује и приближава читаоцима изабране књиге савремене српске књижевне продукције. Осим аутора, о књизи су говорили Ивана Пајић, уредник програма кафеа „Момент“ и Душан Даријевић, новинар.
О роману „Први чин“ Александра Бећића, пише Душан Даријевић
ПРЕИСПИТИВАЊЕ
Дугогодишњи новинар Александар Бећић, након две запажене књиге које су се бавиле породичним односима и једне збирке песама, читаоце је изненадио романом „Први чин“, који на занимљив, директан и суров начин говори о драми појединца – новинара и писца Саше, али и осталих књижевних јунака и свих нас уосталом, који су прошли кроз пакао ратова и транзиције на простору некадашње Југославије у последње три деценије. По тврдњи писца, „Први чин“ је трилер, мада би се с тим тешко сложили. Пре би се рекло да је у питању психо-драма исписана у девет прича, односно девет слика које повезују јунаке ове потресне књиге, која говори о губитку посла, ратним траумама бивших бораца са све три ратне стране, о трговини људима, апсолутној равнодушности већине над ужасима који се свакодневно дешавају око нас.
Књига се, без обзира на неке мане и недостатке, чита без даха, има свој ритам, увлачи вас у причу и не оставља равнодушним. Бећић тврди да је наизглед недовршеност неких ликова намерна и да ће ова прича имати и свој наставак у наредна два романа. Све приче које нуди „Први чин“ су инспирисане истинитим догађајима, а на четири је радио сам писац, али у улози новинара и у њима је нашао инспирацију за роман. Одлично познајући све проблеме са којима се у овом тренутку свакодневно суочавају новинари широм Србије, Бећић није одолео да главну „улогу“ повери баш Саши, новинару и писцу у покушају, који бесциљно проводи ноћи и дане, тражећи инспирацију за свој роман. Инспирација долази ненадано, неочекивано, заправо сам живот испише уместо писца странице будуће књиге. Роман има необичну структуру у оквиру које су повезани разни догађаји и сви учесници у њему. Наратор је Саша, захваљајући коме сазнајемо животне судбине и других ликова, његове девојке Ане, пријатељице Тамаре и њеног дечка, лекара Дејана, инспектора за крвне деликте Тодора и три предратна друга која су студирала у Сарајеву – Мехмеда, Миљенка и Милана. Њихове појединачне приче су пуне сваковрсних ужаса, драма, личних дилема, избора. Од читаоца траже пажњу, емпатију, пре свега способност да, ако могу, чују и разумеју шта се стварно десило са нашим трагичним јунацима, са заједничком земљом у којој смо живели, али и са нама, немим сведоцима свих страдања и покушаја обичних људи да само живе живот достојан човека, испуњен љубављу, пријатељством и послом који се воли.
ПРАВО ЈА
Бећић у највећој мери успева у својим намерама са „Првим чином“, који је првобитно написан као филмски сценарио, али остају и одређени недостаци – недореченост и незаокруженост неких ликова и разлози њихове повезаности са другим протагонистима приче/прича, што ћемо ваљда открити у наставцима који следе. Роман има изузетно брутално, директно, без увијања описане сцене насиља и иживљавања над жртвама трговине људима, које нису измишљене, већ директно преписане из живота, као и беспризорности света настраних. Наравно то није крајњи циљ и намера аутора, већ жеља да нас раздрма, пробуди и учини свесним за живот који нас окружује. Како би славни Душан Ковачевић рекао, позориште (у овом случају књижевност), потказује живот. У овом роману његови јунаци су у сталној потрази за идентитетом, за правим ја, истином. Са мање или више среће они проналазе своје право ја и помажу нама читаоцима да добро размислимо и преиспитамо своју прошлост, да се добро замислимо над судбином друштва коме припадамо и да коначно откријемо своје право ја и признамо истину о себи другима, свима нама, о свему што нам се догађало и догађа на овом гуравом Балкану. Мислим да ова књига, захваљујући својој универзалности, може бити интересантна, не само нашим комшијама из бивших југословенских република, већ и свима који желе сазнати нешто више о томе шта се на овим просторима догађало у протеклих тридесет година, читајући искрено написане редове о судбинама обичних људи, који на плећима носе претешки терет својих и наших живота.