ПОЕТСКИ РЕАЛИЗАМ ПРВОГ ЧАЧАНСКОГ АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА
Један од наших најпознатијих ликовних критичара и историчара уметности Срето Бошњак, који је био аутор монографије о сликару Драгану Ћирковићу 1994. године, настале поводом ретроспективних изложби у Народном музеју у Чачку исте године, и Павиљону “Цвијета Зузирић” у Београду 1995, коју је организовало Удружење ликовних уметника Србије, записао је поред осталог: “Драган Ћирковић је иза себе оставио велики број слика високог естетског значаја, које су истовремено документ, носталгија и поетска визија живота у протицању”.
Овај текст је својеврсни пролог на страницама петог капиталног издања Завичајног друштва “Чачани”, а реч је о монографији “Драган Ћирковић цртежи, акварели, графике”, посвећеној првом чачанском академском сликару, која је недавно представљена у Дому ученика. Суиздавач књиге је и Легат Драган Ћирковић, који баштине синови овог уметника Драгић и Љубиша, који су уједно и приређивачи ове значајне монографије.
Драгољуб Драган Ћирковић (1909-1976), рођен је у имућној грађанској, староседелачкој породици у Чачку. Сликарство је студирао у Уметничкој школи у Београду у класи познатог српског сликара Ивана Радовића. За време студија одлази у Париз 1937, где се упознаје са главним токовима европске уметности. Уметничку школу и виши академски течај завршио је 1938. године, када се поново враћа у Чачак, у коме постаје зачетник и организатор ликовног живота, а већ наредне године организује и своју прву самосталну изложбу. У свом атељеу, уједно првом чачанском уметничком атељеу у центру града, који се налазио у оквиру породичне куће, на адреси Велики пијац број 20, (касније Трг устанка), изграђеној 1910. године у класицистичком стилу, организује неколико самосталних изложби слика и карикатура, које је непрекидно до краја живота објављивао и у “Чачанском гласу”. Био је стално ангажован и као сценограф у чачанском Народном позоришту и позоришту “Абрашевић”. Средином песдесетих, на прагу своје уметничке зрелости, развија сопаствени стил, који је наша ликовна критика дефинисала као поетски реализам, по коме су, у првом плану слике, људски и хумани садржаји.
Као илиустратор и карикатуриста био је својеврсни хроничар свога града.
Издавање монографије подржао је Град Чачак, рекла је том приликом председник УО Завичајног друштва Милица Допуђа, напомињући да “40 година од смрти великог уметника његови синови чувају сећање на свог оца и сећање на време које се неће вратити. При том, треба рећи, да је реткост да породица није отуђила капитална дела ни у најтежим временима, тако да легат постоји, али не и простор у коме би стваралаштво било изложено јавности, што ће бити један од циљева и Завичајног друштва “Чачани”.
Кроз текст насловљен “Ћирковићева сновиђења: Рам за портрет несталог града” мр Маријана Матовић је опширно говорила о историјату породице Ћирковић, приликама у граду, људима, “аскетском сликару душе, ликовном аманету који је оставио на слици “Носталгија”, уједно и својеврсном споменику локалној боемији, којом даје печат ликовној уметности града и његовм духу. Све што је насликао, било је у бојама његовог срца”, рекла је Маријана Матовић и носталгичним питањем “Како би било лепо живети у Чачку са Ћирковићевих слика”, закључила своје излагање.
Братислав Јевтовић је кроз есеј заступљен у монографији говорио о темама у Ћирковићевом сликарству, концептуалној уметности “мекотног израза”, “фигурацији која имплицира предметни скелет” његових слика.
Ликовне критике ауторитета у овој области какав је Ђорђе Кадијевић и текст “Сликар и река: Приближавање божанском” и сећања Пурише Ђорђевића, читали су Слободан Невољица и Милка Павловић. Уз одабране репродукције цртежа, акварела и графика, књига садржи уметникову биографију, одлазак у Париз, текст о “Одважним цртежима и смелим акварелима”, списак важнијих самосталних изложби.
Промоцију монографије пратио је и документарни филм који је приредио Љубиша Ћирковић, са обиљем старих фотографија, које прате уметников живот, школовање, одабрана дела… Сликар је био несташно дете, после једног зимског купања у Морави, у 13. години је изгубио слух, тако да је “окружен тишином цртао и сликао”. Био је пресрећан кад је примљен у Уметничку школу у којој су му предавачи били највећи ондашњи ауторитети и уметници: Бета Вукановић, Љуба Ивановић, Никола Бешевић и други… Поезију је говорио Баћко Букумировић.
Зорица Лешовић Станојевић
