ПРВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ АНЕ РАНЂИЋ “ЛА ЛИНЕА”, ОТВОРИЛА ПРОГРАМ 55. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА

СА ЛИРСКЕ ДИСТАНЦЕ НА “ЛИНИЈИ ЖИВОТА”…

“По размишљању Умберта Ека,/ На прозаично питање о расположењу,/ Хомер је одговарио: “Црно ми се пише!/ Ајнштајн да је и расположење релативно,/ Данте да је на седмом небу,/А Лукреција Борџја би, уз невин осмех, казала:/”Можда бисте прво нешто попили?// Кад мене питају како сам,/ Обично одмахнем руком,/ Тумачења овог знака су неисцрпна/ И сваком на вољу”/ – стихови су Ане Ранђић из песме “Знак”, која се нашла у њеној првој збирци поезије, и подстиче на питање, што и јесте једна од филозофских улога поетике – а шта би на то одговорио свако од нас?

Назив анимираног серијала “Ла Линеа”, Оскара Кавандолија и његовог главног цртаног јунака званог Барум Барум, уз чију су живу, бесконачну или испрекидану “линију живота” стасавале генерације клинаца последњих неколико деценија прошлог века (оне генерације које су готово ритуално, сваке вечери гледале цртаће пре спавања у петнаест минута до пола осам, када је почињао телевизијски Дневник), инспирисали су Ану Ранђић, професорку српског језика и књижевности у чачанској Гимназији, да по овом цртаћу назове своју прву песничку збирку. Сећамо се, Барум Барум је израњао из те бесконачно исцртаване праве или ломљене линије, кретао се непрекидно по њој, на тој “линија живота” изражавао је сва своја расположења и реакције, певушио и свађао се са светом, а само један потез гумице брисао је читаву причу, његов живот… Каква иронија?

И о томе пише Ана Ранђић у књизи “Ла Линеа”, коју је 21. марта, на Светски дан поезије, промовисала Градска библиотека “Владислав Петкивић Дис”, као први у низу програма 55. Дисовог пролећа. Књига је објављена прошле године у едицији “Тамна је ноћ”, Издавачке куће “Бернар” из Старих Бановаца, Београд.

Поговор је написао песник Живорад Недељковић, који у Анином рукопсу препознаје потребу за извесношћу и каже да “њена књига сведочи да су речи оклоп око њене племенитости и спасавање човека од непредвидивог упада стварности у сопствену крхкост”. Књига је подељена у пест циклуса, први се бави огледалима, светлошћу и детињством, као исходним подручјем нашег живота; други, насловљен као “Омиљени хаику” се бави љубављу; трећи је, кроз стихове о омиљеној музици, обухваћен насловом “Ваздушна опасност”; четврти “Кретања”, опсервира кретања и путовања, а пети, “Разливена слика”, бави се мотивом слике. Сви ти циклуси у свом најдубљем слоју имају “тај кратки рез између светова”, као у песми “Црта”, навео је професор др Владимир Димитријевић, говорећи о Анином песничком првенцу.

-Ова врло необична и важна књига враћа поверење у моћ поезије да преображава стварност, при чему то није, као што је и сама ауторка рекла, преображавање стварности у стих, у слик. Ја не верујем у женску и мушку поезију, поезија је једна, јединствена, или је озбиљна, темељна, открива увиде у оне дубинске структуре живота, или је површна и празна, иако претендује да буде апсолутна и донесе нешто ново. Лиричар први увиђа да у свету који треба славити постоји и смрт, и то је стари трагични расцеп лирског песника, али у савременом добу, то је тријумф технике и отуђења људи…

Ана је песникиња лирске дистанце. Ово је озбиљна, одговорна и захтевна поезија, која читаоца обогаћује племенитошћу, тако потребном у нашем веку. Песник је као лиричар, славитељ света. Није случајно да је Ана поменула песнике које је читала тих деведесетих, Шарла Бодлера, Васка Попу и Бранка Миљковића… Деведесете су биле године радикалних расцепа, када је било тешко сачувати унутрашњу целовитост, а читава ова поезија настала је као покушај да се та целовитост заштити, али својеврсним лирским дистанцирањем. Песници прве половине 20. века јуришали су на стварност, а онда је дошао тренутак да се направи отклон. Како сачувати ону унутрашњу нежност пред светом који нас стално излаже упадима у нашу интиму. Мој дубоки утисак је, да је ова књига покушај одбране да се човек расчовечи извођењем у свет спектакла. Зато је ово и дубоко сетна књига, поезија од сећања, загледања себе у огледалу, потрага за првобитним ликом – рекао је, поред осталог, професор Димитријевић, додавши да из збирке можемо сазнати и како медији и музика, о којима Ана пише, могу утицати на нечије детињство, нарочито цртани филмови, који су обликовали наш однос према свету.

Представљање ове књиге пратили су Анини ђаци, одабране стихове уз њу, говорио је Душан Вукашиновић, глумац Српског народног позоришта у Новом Саду, на гитари их је пратио Алекса Радовановић, ученик друге године Гимназије, а кроз програм је водила библиотекар Марија Радуловић.

Зорица Лешовић Станојевић

КРИВОМ ПУТАЊОМ…

-Овде је реч о одразу света кроз који сам пролазила кривом путањом, линијом са прекидима. На ту црту рука Аутора, који ми је и ове речи дотурио, досликала је процеп, где сам хтела мост. На месту погибије зачет је, неочекивано, девети живот: неки неспојиви резови су срасли. На тај су правац, и без моје воље, уписане тишине и речи и свакаква чудеса, у четврт до осам, још давних седамдесетих… – рекла је Ана Ранђић.