ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ БРАТИСЛАВА ЈЕВТОВИЋА О СЛИКАРУ БОГИЋУ РИСИМОВИЋУ РИСИМУ ПРИКАЗАН У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
У среду, 14. марта, на дан рођења, познатог и значајног чачанског и српског сликара Бошка Богића Рисимовића (Чачак, 1926 – Београд, 1986), у Уметничкој галерији “Надежда Перовић”, која баштини Рисимов легат, приказан је дугометражни документарни филм новинара Братислава Јевтовића “Наш брат Богић”. Јевтовић је комплатан аутор и продуцент ове носталгичне, породичне филмске приче, у којој потписује сценарио, режију и избор музике. Филм је, по речима аутора, урађен са “нула динара буџета”, монтирао га је Слободан Слобо Пауновић, а сниматељ је био Дејан Весковић. У “главним” улогама су Богићеви рођени брат и сестра, старији Владимир Рисимовић и млађа Вера Рисимовић Дубић.
Филмски материјал је снимљен пре пет година, а монтажа је током овог лета трајала око два и по месеца. Овај једносатни филм није директно Рисимов портрет, који би говорио о њему искључиво као уметнику. То је филм који о њему казује превасходно из породичне перспективе. Поред сећања на брата, његове навике, интересовања, животне ситуације, упечатљиво место у филму имају и идеолошки симболи и музика друштвеног контекста у коме је живео и стварао. Узимајући у обзир животне приче чланова породице, документарни пасажи о Титу и Стаљину имају своје место, уз можда пренаглашену идеолошку музику у поређењу са Рисимовим, најчешће нежним, пастелним палетама. Као лајт мотив кроз ову филмску причу се провлачи сентенца “Пролази све, све, осим сећања…”
-Рисим је био изузетан уметнички лик и у погледу психолошког профила веома занимљив човек, захвалан за нека тумачења и рашчитавања, у оквирима његовог дела, али и у оквирима његовог социјалног присуства као Чачанина, Београђанина, уметника ондашње Југославије. Занимљиво је то да о њему говоре његов старији брат Владе и сестра млађа од њега, госпођа Вера. Они су се показали као изврсни глумци. Колико год је ово документарни филм, он има и елементе играног филма, који је заправо породична прича. Свесно се ишло у дуге кадрове, нарочито када су у њима Рисимове слике са изложбе, али и да би хватали ритам са људима, казивачима. Они се у филму крећу од породичне куће у Мутаповој улици до Галерије “Рисим”, у којој се налази изложба таквог обима и значаја да би се могла назвати ретроспективном, и полако причају своју причу. Филм је настојао да оствари стандардно правило јединства радње, времена и простора, и да кроз једноставну причу, саопшти један мозаични материјал о уметнику – каже Јевтовић.
Филм је имао добар пролаз на овогодишњем мартовском фестивалу, али од ове године уводи се правило да филмови морају бити титловани на енглеском, што је за аутора неприхватљив услов од пар хиљада евра, али видеће га свакако публика у окружењу и Србији.
СЛИКАР НА ДУГЕ СТАЗЕ…
Јулка Маринковић, виши кустос Уметничке галерије “Надежда Петровић”, аутор Монографије о Рисиму, објављене поводом велике ретроспективне изложбе у Народном музеју у Београду 2002. године, и бројних других публикација, уочи пројекције филма говорила је о начину на који Галерија брине о уметниковом легату.
-Поред стручних активности кустоса око заштите и промовисања Рисимовог стваралаштва, Галерија пружа прилику и другим ствараоцима да представе своја истраживања, попут филма “Наш брат Богић”. Рисим је пред крај живота изјавио: “Ја сам сликар на дуге стазе – кроз време. Мени огромно време треба… тек сам пред великом сликарском авантуром…” Са сликарског платна Рисимова авантура се после 1986. године преселила у српску историју уметности. Уметник је у континуитету на различита начине заступљен у редовном програму Уметничке галерије, посебно у областима изложбене, едукативне и издавачке делатности. Након објављивања монографије 2002, приређено је и неколико ретроспективних изложби, прво у Београду, у Уметничкој галерији “Надежда Петровић”, Народном музеју у Крагујевцу и Галерији савремене ликовне умјетности Републике Српске у Бања Луци. Рисимове слике видела је и публика у Шведској… Прича о Рисиму употпуњена је и интернет презентацијом, Каталогом збирке 2006, а поводом обележавања 85 година од његовог рођења и 25 година од смрти 2011, и филмом Љубише Ћирковића “Рисимова плава линија”, који представља поетски омаж уметниковом завичају, у чијем је знаку и универзалном значењу и настајало његово сликаство.
Припремљена је за штампу и “Библиографија Богића Рисимовића Рисима” са пописом целокупне, до сада, писане грађе о уметнику. Рисимова Спомен збирка у Галерији “Рисим”, отвореној 1992, са становишта савремене музеологије и заштите културног наслеђа у Србији, доживљава се као пример позитивне праксе – рекла је том приликом Јулка Маринковић.
КРОЗ ФИЛМСКА СЕЋАЊА СЕСТРЕ И БРАТА
Богић Рисимовић се родио 1926. у кући Обрадовића, у Улици цара Лазара… Као мали, умео је да оде у кућу у Циганмали, није му се свиђала ова у Улици краља Милана. Још је његова учитељица говорила да ће бити велики уметник… Студирао је графику и сликарство у класи професора Михаила Петрова и Ђорђа Андрејевића Куна у првој послератној генерацији Академије ликовних уметности у Београду. Дипломирао је 1949, а после служења војног рока у Сарајеву од 1951. до 1955. одлази у Београд, у коме је живео и стварао до краја живота. Родитељи се никако нису слагали да Бошко буде сликар… Године 1946, када је требало да упише факултет, он је говорио – само то и ништа друго… Мајка је желела да учи да свира виолину, сећа се госпођа Вера. Атеље је добио 1964…
Брат Владимир је у Другом светском рату био Скојевац и борио на страни партизана. Бошко, како га сестра Вера често у филму зове, није знао за његове илегалне активности, због којих су обојица била избачени из гимназије. Богић је касније враћен… Брат Владимир је био на Голом отоку и жао му је што се није више дружио са братом… Сам Богић, кроз документарни снимак у делу филма говори о 1941. и постројавању војника на тргу… Можда је и због тога настала, по мишљењу ликовних критичара, једна од његових најбољих слика са партизанима, на којој је могуће препознати завичајне хероје. Инспирација су му у једном периоду били крајшпуташи, из којих је проистекла и његова плава линија на сликама…
Волео је Богић да рецитује поезију, зато у филму брат Владе говори његову омиљену песму “Пучина”, Алексе Шантића, а сестра Вера Дучићеве стихове: “Вечерас госпо играћемо кадрил…” Као мали, волео је да се лепо обуче. Прву награду за ликовни рад добио је када је завршио први разред гимназије. Био је весељак, много је волео да се шали, долазио је касно кући, а будио их је бомбонама. Волео је да пева оперске арије, нарочито док слика, најчешће из “Кармен”, “Травијате”, али и народне песме с југа Србије, прича сестра Вера, и поред клавира пева “Црвен фесић нано”, а брат Владимир познату италијанску арију…
Као деца су се окупљали на Морави. Поред кабине “Младост” било је место састајања школске омладине и студената… Играли су шах, пливали, зароне, па ко ће дуже да издржи… До почетка Другог светског рата, летње доба им је пролазило весело, сећа се старији Владимир. На сликама у Галерији која носи његово име сестра Вера препознаје братов портрет, родитеље како пију кафу, претпоставља да је у цркви у Ариљу написао своју “Плаву линију”. Сестри се највише допадају слике настале у периоду када је за животну сапутницу одабрао Дитку Петковић, сликарку из Словеније. Те слике су му веселе, топлије… Напустио је изложбу у Женеви, да би 1985. године дошао на породичну славу Аранђеловдан, тражећи да му спреме, њему омиљене, ванилице и гурабије… Испоставило се, последњи пут.
То су сећања која могу имати само брат и сестра…
УОЧИ ПОСЛЕДЊЕ ИЗЛОЖБЕ
Пред смрт је боравио у Чачку. Натеран је да оде у болницу… Имао је акутни инфаркт срца. Умро је у београдској болници дан уочи отварања његове велике изложбе у Југословенском драмском позоришту, октобра 1986. Изложбу је отворио песник, данас академик Љубомир Симовић, песме из његове једине збирке рецитовали су глумци Миодраг Мргуд Радовановић и Миша Јанкетић… Сам је приредио каталог за ову изложбу, на њему је тужан црно-бели аутопортрет, као да је предосећао, а био је увек насмејан и весео, прича брат Владимир, који је ишао на готово све Богићеве изложбе. Неизбрисив траг оставио је на Владимира њихов последњи сусрет у болници, када му је говорио да тог дана носи његове слике за ову изложбу. После пола сата је умро… Било је много посетилаца на изложби у ЈДП. Тежак је био одговор на питање – где је Богић?
