ПРЕДСТАЉЕНА „ЗБИРКА ЈЕЦИНИХ ПЕСАМА“
„У цркви су анђели пуни сјаја,
моја душа с њима пуна загрљаја“ („Моја црква“)
Један од најмађих песничких гласова, дванаестогодишња Јелена Петковић промовисала је своју прву књигу „Збирку Јециних песама“ прошлог петка, 19. априла, у просторијама Омладинског клуба Канцеларије за младе. Ова ученица шестог разреда у школи у Горачићима, каже да је написала више од хиљаду песама, а за збирку, коју је објавила „Штампарија Бајић“ из Чачка, изабрано их је 52.
Да је талентована, „открила“ је имењакиња учитељица Јелена Ивановић, када је била трећи разред. Каже да највише воли да пише о природи, људима који је окружују, о својој породици, три сестре, мајци и оцу, вршњацима…
Иако се у великој мери обистинило „пророчанство“ Бранка Миљковића да ће поезију сви писати, професор Гимназије Владимир Димитријевић, који је говорио о Јелениној поезији, сматра да садашњост „није склона поезији, јер су људи, обузети свакодневним бригама, заборавили тајну језика“.
– Зато дете, које пише поезију, представља велику ризницу, коју треба чувати и неговати. А Јелена Петковић је управо једно такво дете! Поезија коју она пише је поезија чисте детиње радости. Тематика њених песама, од љубави према породици до бриге за човечанство, изузетно је лепа – рекао је професор Димитријевић, наводећи, као доказ песничке „осетљивости“, Јецине песме посвећене страдању народа у Сирији и Авганистану, избеглицама у Србији, али и оне о завичају…
У Јелениној поезији види се богатство језика, које је већ издваја од многих вршњака, јер, како је то објаснио Димитријевић, у речима се крије могућност да се стварност саопшти онаквом каква јесте.
– Дечија перспектива је кључна у књижевности… Јер деца мало шта могу да разумеју онако како то разумеју одрасли, али све схватају много дубље. Све њене песме, које се баве свакодневним активностима, али се неке простиру до узвишених тема, као што је вера у Бога и љубав према ближњима, престављају залогу да ће Јелена, ако настави путем читања и писања, имати леп траг у нашој писаној речи – сматра Димитријевић, који је младој песникињи пожелео да, као дете, проживи све оно што је за детињство важно, чудесно и лепо, а да кад одрасте, да не заборави своје детињство. Као доказ важности овог доба људског живота, он је цитирао Достојевског: „Можда читав људски живот зависи од неколико лепих успомена из детињства“ (роман „Браћа Карамазови“).
Промоција је имала и хуманитарни карактер, јер је Јелена одлучила да цео приход од продаје буде за лечење младе суграђанке Мине Мајсторовић.
В. Т.
