ЧАЧАНСКЕ ПРИЧЕ, ОБИЧНЕ
Прича из необјављене збирке “Чачанске приче, обичне”, састављене од сећања, чињеница, али и маште аутора, која је од историјских личности створила књижевне јунаке.
Пише: Душан Даријевић
ПОГИНУЛИ У БОРБИ СА НЕМЦИМА 1944. ГОДИНЕ
Ово је прича о мојој баби Стани, нани, како сам је звао. Ни по чему она није посебна, осим за мене. У то време, страдање и мука какве је носила у себи били су нешто заједничко за скоро све жене у Србији и добили су карактер универзалне трагичности.
Рођена пред крај XIX века у Чачку. Млада се удала. Муж јој погинуо у Првом рату не оставивши порода. Слична судбина задесила је и њену сестру Христину, па су живеле заједно. Мука је временом притискала све више. Једва се могло издржати. Родну кућу су, због дугова, морале да ставе под хипотеку.
Онда се појавио мој деда Љубо. Стасити средовечни трговац, удовац са троје деце, загледао се у Стану и почели су нови живот заједно. Деда је платио дуг и било је лакше.
Деца су се рађала, једно за другим, све док их на свет није дошло седморо. Онда су почела да побољевају и поново је дошла мука са страдањем. Прво умреше Даница и Олга, а нешто касније Миле, дедин син из првог брака. Деди умреше брат и снаја у Приликама и он усвоји маленог Рада, њиховог сина.
– Црни Љубо, где ћемо са овим маленим поред оволике деце?! – бринула се нана.
– Ћути! – рекао је деда. – Куд и остали ту и он. Шта буде за њих биће и за њега.
Тако се њихов разговор завршио.
Радило се. Стицало се. Деца су расла. Мали Раде је заволео своју нову мајку као Бога. Живот је пролазио. Деда је проширивао послове. Дућан, све више земље, стока. Деце пуно. Стигли за школу. Потребе све веће. Никад доста.
А онда се зарати.
Ударише Немци, а ови наши, свако на своју страну, те почеше да се крве. Лако је било опредељенима, али њих никад нема много. Комунисти одмах окупише своје. Би ту неке млађарије, идеалиста, искрених левичара. Али кад је рат, свакаквог фукарлука, авантуриста, згубидана и лендова лако се напабирчи. Није таквих фалило ни међу осталима. Четници су се окупили око бивших краљевих официра. У Чачку их је водио Предраг Раковић, војвода љубићки, са нешто жандарма, са жељом да буде као пре рата. Но, то није могло да опстане. Почели су да им приступају домаћини, угледни људи, родољуби и они који су мислили да ће на тај начин служити краљу и отаџбини и узгред сачувати све своје привилегије. Било је ту и свакаквог олоша, сеоских кавгаџија, дангуба и задриглих пијандура, радих кавзи и потезању ножа у свакој погодној прилици. Било је и оних који су служили Немцима. Међу њима: недићевци, жандарми, полицијски апарат, чиновници. Они нису много размишљали. Сматрали су да је једино важно стати под велики кишобран док не прође светска олуја и да треба добро очистити своје двориште од неподобних елемената. Ту су били и они најгори, премда их није било много, које су звали љотићевцима (по смедеревском адвокату Димитрију Љотићу). У Чачку их је предводио Срећко звани Хаос, предратни соколац, несуђени хоровођа црквеног хора. (Кажу да је неко време био председник општине.) Њега су, због зверстава која је чинио, као и главног љотићевског идеолога у Чачку, члана преког суда, попа Булију, убили четници.
Непосредно по уласку Немаца у град, у дедину кућу дође да станује немачки официр. Није деди, старом солунцу, било право, ал` шта је могао. Нана је гледала да новом госту све буде потаман. Није се ни Шваба много женирао. Првом приликом је донео пуну торбу чоколаде за децу. Било је ту и осталог официрског следовања, разних конзерви а, богме, и шунке. Све то се делило у кући. И за Швабу и за укућане.
Дедини синови су били премлади за војску. Сви осим најстаријег, Раша (из првог брака). Он се одмах на почетку определио за четнике. Остали су расли, а онда, током рата, двојица најстаријих Станиних и Љубових синова, Ђорђе и Драгослав (кога су звали Драган) завршише школу у Ваљеву.
Није деда Љубо знао шта ће с њима. Плашио се да их неко не одведе у шуму, а они тек завршили школу. Мој отац Ацо и његова браћа Душан и Раде још нису били за војску. Кад год је могао, деда је, Ђорђа, Драгослава и осталу децу, склањао на село код пријатеља. У граду је бивало све несигурније. Није се деда плашио за себе. Њега политика није интересовала. Поштовао је државу и закон, и сам се одазивао кад је то требало у прошлости, али сада државе није било! Тога се Љубо плашио. С разлогом.
Тако, прво партизани узеше Ђорђа, а мало затим четници Драгослава.
Плакала нана дуго, плакала, очи исплакала, ал` шта је вредело – синове није могла да врати. Деда је углавном ћутао. Само би понекад викнуо на нану што цмиздри:
-Нису они бабе! Боре се против Немаца к`о остали свет! – викао је Љубо, а ни сам није веровао у то што говори.
Кад је сам и кад сви у кући заспе, осећа Љубо да му стоји кнедла у грлу, али ћути и трпи. И чека да било ко донесе некакав глас од његових синова.
И, једног дана, била је већ 1944. година, стиже глас – погибе Драгољуб код Краљева. Нана кука, удара се у мајчинске груди и моли Бога и Светог Арханђела да сачува Ђорђа. Деда само гута своју муку. Као да му бодљикава жица пролази кроз грло. Не прође ни седам дана, ето гласа и о Ђорђу. Дође неки сељак из Заблаћа и рече да је у његовом селу погинуо Ђорђе. Погодио га метак док је пунио минобацач.
Кука нана, све се кућом разлама, куне војске и политику. Ал` се нема куд. Мора се живети. Морају се остала деца сачувати.
Прође рат. Деди узеше радњу 1948. Неку годину касније је умро. Узеше и земљу експропријацијом. Касније мораде и стара кућа да се руши.
Све је ово моја нана преживела.
Једног дана, негде пред некакав црвени празник, мислим да је био 29. новембар, дођоше у нашу кућу неки чудни људи. Две жене и један старији проседи мушкарац. Чланови Савеза бораца. Нана је тада већ била пред крајем живота. Сломиле су је године, тешка болест и патња за децом. Лежала је у својој соби јер више није могла да устаје. Једва је окренула главу да види ко је дошао. Ови гости су донели понуде: у папирним кесама пуно поморанџи, наполитанке и ратлук.
-Што сте дошли? – питала их је.
-Обилазимо мајке палих бораца – рече онај проседи.
Придиже се нана мало на кревету, погледа на зиду фотографије Ђорђа и Драгослава као да их милује и рече, више за себе:
-Због Ђорђа и Драгослава?
Гости ћуташе, а онда, једна од жена, она штркљава, некако осорно и дрско рече:
-Због Ђорђа.
Нана се тргну. Пробуди се у њој нека снага и одбруси:
-Нисам имала само једног сина. Ако нисте ту због обојице, покупите то што сте донели и изађите напоље.
Незвани гости се згледаше, покупише се и одоше без речи.
Није Стана дала да идеологије и политика ни у смрти раздвајају њену децу.
На породичној гробници Стана је подигла спомен-плочу на којој су уписана имена свих њених драгих покојних, а поред имена Ђорђа и Драгослава пише: ПОГИНУЛИ У БОРБИ СА НЕМЦИМА 1944. ГОДИНЕ – Стана са децом.
15. марта 2016. године,
у Чачку
Фото: Фб страница Историја Чачка (Горан Давидовић)
