ПРОФЕСОР ДР РАДОШ ЉУШИЋ О ОВЧАРСКИМ ЗБЕГОВИМА У ПРВОМ И ДРУГОМ СРПСКОМ УСТАНКУ
У години када Међуопштински историјски архив обележава 70 година постојања и рада и седмици, која је посвећена обележавању најзначајније победе у Другом српском устанку, пошто је 6. јун, по новом календару, као дан погибије Танаска Рајића у Бици на Љубићу проглашен државним празником, у овој установи су наставили са организовањем стручних сусрета, посвећених историјском стварању модерне српске државе. Тим поводом, предавање о “Овчарским збеговима у Првом и Другом српском устанку” имао је професор Филозофског факултет у Београду др Радош Љушић, најбољи познавалац ове тематике међу домаћим научницима, рекла је директорка Лела Павловић, подсетивши на устаничке историјске прилике.
Познато је да се у устаничким покретима у време Османског царства није очекивао хумани поступак према противнику ни на једној страни сукоба. Пошто се није правила разлика између борачког и неборачког становништва, било је уобичајено да се породице обеју страна склањају из ратних зона… Да би сачували породице од сурове одмазде или заробљавања, на прву вест о почеку сукоба, или по сазнању да се непријатељ приближава, Турци су из мањих вароши и касаба упућивали породице изван пашалука у Београд, или неко ближе турско утврђење, а неки су и трајно напуштали нападнуто место, како би заштитили себе и цивилно становништво. Срби су склањали становништво у збегове, који су формирани у шумама и повремено премештани, уколико би на том подручју дошло до судара османских чета и устаника, јер би и затечено становништво у збегу било третирано као наоружани део устаника и немилосрдно убијано, а преживеле би одводили у ропство. Плен задобијен после погибије непријатеља састојао се од оружја, одеће и других драгоцености бораца, при том, тела нису третирана с пијететом, често су скрнављена ради лакшег скидања одеће, као и сакаћења ради доказивања да затвореник није побегао кући.
-Чачак није одиграо неку велику улогу у Првом српском устанку, али је одиграо значајну улогу у Другом устанку. Једна од најважнијих, највећа и најдужа битка била је 1815. године за Чачак. Трајала је нешто више од месец дана и практично се судбина Другог српског устанка ломила овде, јер је најјача турска војска овде доживела пораз. Скоро све војводе из овог краја, из Чачка, Ужица и из Рудничког округа су учествовале у овим биткама. Када је добијена битка за Чачак, мислим да је и решена судбина Другог српског устанка, а потоње битке су добијене много лакше. У склопу те битке десило се да је највећи део становништва Драгачева био присиљен да се склони у збегове Овчара, под великим притиском, пре свега, Турака који су живели у Чачку, а били су арнаутског порекла.
Тих збегова било је и на Каблару, али с оне друге стране било је више устаничких војника, па Турци нису тамо залазили, тако да је само народ у овчарским збеговима страдао. Ми не знамо тачан број изгинулих људи, али се може претпоставити да је био велик и да је међу њима било највише жена и деце. Та трагедија, коју је Драгачево доживело у априлу и мају 1815. године, несумњиво је једна од најтежих трагедија овог краја у целој његовој историји. У једном тренутку, када Чачани нису имали избора, нити довољно хране, јер су били опкољени, онда су Турци направили тај “чувени” тефтиш по Драгачеву и последица таквог дејствовања су збегови жена и деце, јер су мушкарци већ били у војсци вожда Милоша Обреновића – истакао је Радош Љушић.
У ужичком крају није забележен овакав случај, а разлог томе је био што устаничка војска у оно време није била довољно моћна да би могла да опседне Ужице, које је имало јако утврђење и за чије освајање су били потребни топови. Устаници су имали само два мала топа и из тих разлога нису имали храбрости да преко Каблара наставе ка Ужицу, тако да се битка води код Чачка, наводи Љушић.
Зорица Лешовић Станојевић
