Kultura

Поводом наступа „Краља Чачка“ у „Lobi pabliku“: СПУСТИ СВЕТЛОСТ НА ПУТ

Поводом наступа „Краља Чачка“ у „Lobi pabliku“ 11. јануара

СПУСТИ СВЕТЛОСТ НА ПУТ

 

Крајем деведесетих у Чачку су стасали неки од најзначајних представника српске савремене музичке сцене, Ненед Марић („Краљ Чачка“), Милош Гојковић („Крш“, „Елекроласта“), Жарко Јовашевић (живи у Берлину – бeнд „Мр Жарко“). Све је кренуло још у чачанској Гимназији, а онда је свако кренуо својим путем.

На самом почетку новог века, Ненад Марић  пробијао се на музичкој сцени под необичним псеудонимом  „Краљ Чачка“, који на неки начин говори и о месту порекла самог аутора, а још више о поетици и атмосфери песама, које имају посебан шмек и арому улица друштва у транзицији, једног краљевства мрака и блата, у ком је потребно светлост спустити на пут. За мање од две деценије настало је скоро седамдесет песама које је написао Краљ Чачка. Временом му се придружио брат Марко, талентовани мултиинструменталиста, са којим заједно пише аранжмане. У последње две године, када се и појавио албум првенац „Земља снова“ и збирка поезије „На маргини“, „Краљ Чачка“ је што самостално, што са бендом у Чачку свирао чак шест пута. У  „Lobi pabliku“ прошлог пролећа и у петак 11. јануара. У међувремену се десио и нови албум са дванаест песама, „Спусти светлост на пут“, који је сниман током пролећа и лета у Down There Studiu на Новом Београду. Сниматељ је био Урош Милкић, микс је урадио Филип Танчић, а мастер је у Бечу урадио чувени контрабасиста Ненад Василић. Само три песме су сасвим нове, „Ролај“, „Светле ствари“ и „Склонио сам се од људи“. Читав албум је у односу на први, који је красила еклектика, спој различитих стилова је другачији, сада више у ритам и блуз фазону, песме и звук су другачији. Продукцију су радили Краљ Чачка и Марко Марић. Поред њих двојице, на албуму су свирали и Миладин Стојковић (контрабас), Марко Бенини (бубњеви), Филип Танчић (бубњеви и пратећи вокали) и Љуба Паунић (тенор саксофон). Албум је промовисан крајем године у београдском Дому омладине, свирало се доста и по Србији (Чачак, Фестивал „Карусел“), али и у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Следе у 2019. и концертна представљања у Словенији, али и у Бечу овог пролећа.

Очигледно да се, када је у питању каријера „Краља Чачка“, ствари крећу у добром смеру и поред тога што живимо у земљи где не постоје медији и инфраструктура који би на прави начин промовисали читаву музичку сцену, сем часних изузетака и подршке ентузијаста са друштвених мрежа.

Атмосфера на свим концертима је другачија и никад није исто на концертима „Краља Чачка“, у шта се могла уверити и публика прошлог петка у „Lobi pabliku“, испуњеном до последњег места, који и да је имао пет пута већи капацитет тражило би се место више. Све песме које изводи „Краљ Чачка“ су напуњене сетом, мраком времена у ком живимо, али и неизбежном иронијом и суптилном духовитошћу. Смењивале су се, „Ролај“, „Пад у Љигу“ „Спусти светлост на пут“, „У Истанбул“, „Мама купи ми пропелер“, „Стој колега“, са добро познатим „Аватар“, „Жур смрти“, “ Земља снова“, „Деда мраз је шворц“.

Социјални контекст нашег времена провучен кроз Курт Вејловски кабаретски музички филтер, блузерски осећај туге и бола, због мрака бесперспективности и очаја у ком живимо, али и увек притајена нада која негде дубоко чучи у нама, као и хумор и иронија са којим се лакше преживљава су онај амалгам који за све време наступа „Краља Чачка“, спаја извођача и публику у јединствено биће и држи пажњу у потпуности. Публика се с временом потпуно уживљава у атмосферу, у почетку пева из потиха, а онда из свег гласа, како се концерт ближи крају.

Наенад Марић је и поред тога што је наступао самосталмно, имао пун звук, сигурност у извођењу, чврстину у потпуности сазрелог аутора и „владаоца у краљевству блата“. На концерту су свиране и неке нове песме, које ће се вероватно наћи на новом албуму, који можда изађе до краја ове године, ако то услови дозволе, то се и иначе код нас никад не зна. „Краљ“ својим Чачанима поручује да се чувају – јер тешка су времена.

 

Чачак има чиме да се поноси, има свог „Краља“, за кога можемо са пуном сигурношћу и без трунке локал патриотизма, да кажемо да је сазрео у потпуно оригиналну музичку појаву и аутора особеног стила, не само у Србији већ и у региону.

Душан Даријевић

Фото: Александар Алемпијевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.