(ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ ОБЈАВЉЕН У НОВОГОДИШЊЕМ БРОЈУ “ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА”)
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
МУЗИКА МОРА ДА ПУТУЈЕ…
Концертом виолинисте светске репутације Немање Радуловића, најављеним за 5. фебруар 2017. године, Чачак ће несумњиво бити привилегован град, а судећи по интересовању публике из окружења и својеврсни регионални центар догађаја високе културе. После три месеца преговора и договора са руководством Дома културе, пре свега, захваљујући ангажовању главног уредника програма Весне Петровић, након концерта који ће имати у Београду на “Коларцу”, Чачак ће овог пута бити једини град у Србији, у коме ће са својим сарадницима наступити овај млади виртуоз. Привилегија је тим пре већа, јер се његови концерти заказују на две године. На овај ексклузиван интервју Немања Радуловић је пристао 24. децембра у Београду.
Немања Радуловић је рођен 1985. године у Нишу. Као вундеркинд је већ са осам година имао свој први наступ, са 14 је примљен на Високи национални конзерваторијум за музику у Паризу, у класу професора Патриса Фонтанарозе, који је имао пресудан утицај у његовој “муњевитој каријери”, као и професор Дејан Михаиловић на Факултету музичке уметности у Београду. Мајсторске курсеве похађао је код чувених виолиниста Јехудија Мењухина, Xошуе Епштајна и Дејана Михаиловића. Одржао је више од 900 концерата у готово свим престижним дворанама света и освојио бројне награде. Харизма којом осваја публику и особен стил наступа и музицирања су оно по чему се препознаје и памти Немања Радуловић…
ОВО НИЈЕ ЗА МЕНЕ ПОСАО, НЕГО ЉУБАВ
Да ли је Ваш долазак у Чачак потврда високог професионализма и чињенице да је култура заиста глобално добро? Обично чујемо од великих уметника да нема малих и великих улога, малог и великог концерта, постоји само добро, или лоше урађан посао. Шта Вам је био мотив да дођете у један мали град и да нам приуштите ово велико задовољство?
-Ја не правим разлику између медија, између мањих и великих градова, мислим да музика треба свуда да буде. Волим да свирам и у Њујорку и у Токију, али не правим разлику између људи. Из искуства, морам да кажем, од како се бавим овим послом, иако не могу да кажем да је то за мене посао, него заиста љубав, схватио сам, у било ком граду да свирате, битна је организација и битна је публика. И када осетите да људи заиста желе да им свирате, па, ништа лепше. Када вас неко зове, да ли свирали у Чачку, или у Лесковцу, Нишу, Аранђеловцу, или у Београду, мени је заиста свеједно.
Који репертоар ћете представити чачанској, односно регионалној публици, пошто постоји велико интересовање за овај концерт?
-Први део концерта биће вече камерне музике са нашом виолончелисткињом која живи већ годинама у Паризу, Мајом Богдановић, а иначе смо другари из Музичке школе “Коста Манојловић” у Земуну, од тада се знамо, и са мојом француском пијанисткињом Лором Фавр-Кан, са којом сарађујем, ево већ 12 година и делимо сцену. У другом делу представићемо наш последњи албум, који смо снимили за “Дојче Грамофон”, изашао је у октобру, а посвећен је Баховој музици. Сваки концерт је нешто ново.
Без обзира што свирамо исте композиције, ми их никада не изводимо два пута исто, емоција и креативност су другачији. Сарађујем са неколико композитора, ту је и Александар Седлар, имао сам срећу да неке његове композиције по први пут изведем пред публиком. Чак ћемо свирати и у Чачку његове аранжмане. Преуредио је Бахова дела написана за соло виолину. Искомпоновао је целу оркестарску пратњу, тако да је апсолутно своју визију пренео кроз већ постојећу Бахову музику и ето, то су мени изазови. А на бис? Ха, ха, ха, неће бити онда изненађење, ако кажем…
Морају ли талентовани људи из Србије да оду да би направили каријере и морају ли родитељи да продају своје станове да би подржали своју децу? То су урадили родитељи Новака Ђоковића, Ваши, и ко зна колико још породица за које не знамо, а које на тај начин ризикују да би помогле својој талентованој деци?
-Ја не знам какво је сада стање, зато што не живим у Србији, али у контакту сам и даље са многим пријатељима и породицом, и знам да није лако. Али, са друге стране, и са ове дистанце, како су прошле године, ја могу да кажем – моји родитељи су, по мени, учинили праву ствар и заиста сам им захвалан до краја живота и целој мојој породици, која је подржала цео тај пут, јер у оно време, када је био и рат и бомбардовање и све остало, сада схватам, да не можемо апсолутно ништа да очекујемо од државе која је у таквом стању. Мислим да, што се живота једног музичара тиче, или спортисте, најбитније је да се што више путује, да се упознају друге културе, зато што кроз то упознавање и сазревање кроз живот, ми научимо много тога о нашем послу. Музика нема границе и треба што више да се путује, да се живи на разним местима, не само да се иде из Србије, него и људи са стране да долазе. Ево, на пример, Лора долази већ трећи, четврти пут у Србију, обожава овде да дође и обожава и нашу публику. Баш смо причали пре неки дан, радује се што ће свирати и ван Београда, тако да мислим да је то најбитије, да музика путује.
МАГИЧНА СЦЕНА
Више пута је у свету музичке уметности речено да музика није инструмент, музика је човек који том инструменту даје душу, даје му живот. Ви сте душу дали виолини, зашто баш виолини, када сте открили свој афинитет према овом инструменту?
-То је јако брзо кренуло. Мама ме је одвела у Музичку школу у Нишу, они су ми ту тестирали слух и да ли имам неки таленат, и онда су професори пропозирали виолину и тако сам ја кренуо. Оно што ме је заиста одлучило, што је било пар месеци касније, био је мој први наступ на сцени. Мени је сцена била нешто апсолутно магично, као магична кутија, где се многе ствари дешавају и то уз музику коју волим да свирам, тако је и данас.
Мени је то нешто потпуно другачије, нереално, а у исто време и реално, зато што можете да будете било ко на сцени. Можете да одаберете карактер, или чак више различитих карактера, који желите да браните у једној истој партитури, тако да је то врло интересантно, да идете из једног живота и да постанете неко други, барем за време концерта.
Кад уметност постане игра, онда је већ усавршена. А да није била виолина, шта би био Ваш избор?
-Да није била виолина? Па, ја сам касније кренуо да свирам и виолончело и виоулу, али некако сам се са виолином најбоље осећао у том периоду и због репертоара који је био стварно диван. Виолину увек некако можете да негде ставите, и у модерној музици она добро звучи, и наравно, у класичној. Репертоар је генијалан у тим неким романтичним концертима и са класицизмом. Сам Моцарт је написао пет и више концерата за виолину, тако имате стварно доста тога. Ја увек кажем, жао ми је само што знам да нећу толико дуго живети и да живим до деведесете, нећу успети да све композиције одсвирам које су написане за виолину.
Ви сте били вундеркинд дефинитивно, али, да ли Вам се као и сваком детету догодио у некој фази одрастања отпор према Музичкој школи и обавезама у њој?
-У Музичкој школи не, у једном периоду када смо стигли у Париз, имао сам једну малу сумњу. Чак није био ни отпор, него сумња, да ли заиста треба овим да се бавим, уствари то је можда био чак и неки несвесни притисак, напустите једну земљу, почнете нови, други живот у другој земљи, притисак и са студијама, и са другим стварима, и са финансијама. Мислио сам, можда није то – то, можда би требало да се бавим нечим другим и онда су ми родитељи рекли да ће бити уз мене било шта да одлучим и онда сам знао да ће то бити виолина. Зато што са њихове стране ја нисам имао апсолутно никакав притисак, без обзира што су све то продали и кренули да се тиме бавимо и да проширујемо наше животе. Ето, захваљујући њима, ја сам несумњиво на овом месту.
“РОК ЗВЕЗДА У КЛАСИЦИ”
Начин на који Ви свирате на својим концертима “извукао” је класику из уштирканих манира, кравата, тоалета. Када сте и како одлучили да будете романтична “рок звезда у класици” и да на тај начин популаришете класичну музику?
-Мислим да свако, ко заиста воли оно чиме се бави, он се труди стварно да прича о томе. Да ли кроз медије, да ли на друштвеним мрежама, да ли кроз саму музику и на самом концерту, да презентује то онако, како заиста верује да може, да би што већи број људи успео да дође у контакт са тим чиме се бави.
Тако да сам и ја само заљубљеник у моју музику којом се бавим и желим да је поделим са свим људима, и онима који је слушају и познају, и онима који је не познају, и да не правим границу. Свако има право да је упозна.
Да ли Вам је неко из тог строгог, конзервативног света замерио тај разбарушени, Моцартовски, Амадеус стил, кожне панталоне, дугу косу…?
-Па наравно, увек ту има коментара, али не живим због коментара, него живим искључиво због љубави према музици.
КОНЦЕРТ КАО ДОБРА ЖУРКА
Кажете да сваки концерт мора да буде и “добра журка”. Наступали сте на свим меридијанима света, па где Вам је била најбоља журка, где сте се Ви лично најбоље провели?
– Не би било фер да издвајам неки концерт, али могу да кажем да сваки пут када свирам у Србији, постоји нека доза, да кажем и одговорности, а и добијем толику подршку од наше публике, од наших људи, да ми је заиста прелепо да овде свирам. Није ми се десио ниједан концерт у Београду, Нишу, Новом Саду, у Александровцу, да је било без везе… Људи и путују кроз Србију да би дошли. Сећам се концерта у Студентском парку пре годину и по. Дошла су два аутобуса из Ниша да подрже тај концерт, и то ми је баш значило пуно. Тако да ето, у Србији ми је лепо, мада и у Паризу ми је лепо када свирам, зато што је тамо мој други дом. Покушавам сваки пут да успоставим контакт са публиком, чак и када свирам негде први пут, понашам се са поверењем у публику и свако има право да нам то врати, или не.
Ви спадате у уметнике који не крију своје емоције на сцени, у оне који поштују своју породицу, који се не стиде земље из које долазе, који раде хуманитарне концерте… Да ли својој младој публици и ученицима понекад кажете да је, жаргонски речено, “цоол” бити образован и васпитан момак у овом времену девастираних вредности?
-Мени је то сасвим нормално, то зависи од васпитања и од афинитета који имате према животу. Ја сам уметнички тип и мислим да када се не бих бавио виолином, сигурно бих радио нешто у том уметничком свету, зато што је то свет пун маштања, пун мисли и путовања. На једном сте месту, али кроз музику и уметност путујете и замишљате да сте, не знам, у ма ком делу света. Мене то заиста чини богатим и заиста ме храни, тако да мислим да је заиста “цоол” маштати и бити велико дете, уствари.
Кажете да су Вам љубав и породица најважнији, али сте и неко ко жели да се забави и стално трага за срећом. То је то дете у Вама?
-Када погледам себе увече, схватим да сам ја срећан човек. И ујутру, али ту срећу покушавам константно да одржим, зато што посао којим се бавим има доста и обавеза и познанстава, људи са стране, доста различитих енергија. Али знам да ми највећу срећу даје та љубав према музици и љубав генерално, и мислим да све потиче из љубави и та срећа. И наравно породица, која је увек ту када се заврши концерт и када се вратим кући, па ништа лепше, мислим, кад имам некога с ким могу да поделим оно што сам доживео.
Да ли и даље свирате на виолини из 1765. године?
-Променио сам виолину. Свирам на једној виолини већ пар година, тако да сам срећан и због тога, зато што смо се пронашли.
Ко је од Ваших претходника извршио највећи утицај на Вас, да не питам оно стереотипно ко Вам је био узор?
-У Србији је то био професор Дејан Михаиловић, који је знао да подели знање са свим његовим студентима, на сасвим индивидуалан начин и потпуно другачији, и сви смо постали потпуно другачије уметничке личности. Он је имао ту слободу да свакога од нас упозна и без икакве задршке, и са потпуним поверењем нам је увек говорио да маштамо и да мислимо својом главом, да сами креирамо своју личност, да не личимо једни на друге. Тако ми је он био велика подршка и велика инспирација. Касније је то био, наравно, мој професор Патрис Фонтанароза са којим сам радио пар година, ево сада његова деца свирају у ансамблу “Доубле сенсе”, и наступиће и у Чачку, и наравно породица, они су ми увек били инспирација.
СВАКОМ ЧОВЕКУ ПОТРЕБНИ: СРЕЋА, ЉУБАВ И ХРАНА…
Москва Вам се остварила, Париз Вам је судбина, очигледно, а Београд обожавате, како сте рекли, и Ниш, завичај је завичај. Да ли у некој животној перспективи видите себе поново у Београду?
-Ја често долазим, некад буквално и на један, или два дана, зато што ми прија енергија која је овде у Србији и имам ту заиста много добре пријатеље, који су ту за све време које ћу провести овде, у то сам апсолутно сигуран. Али, не држи мене место. Волим да путујем кроз цео свет, да упознајем разне људе, културе и разне слојеве друштва. Мислим да је јако битно да се добро осетите међу свима, зато што музика не прави разлику међу људима, иако нажалост, у реалности та разлика постоји. Али тада схватите да је сваком човеку потребно апсолутно исто: и срећа, и љубав, и да има шта да поједе, то су те три најважније ствари.
ЖЕЉА, РЕЦИМО ЛОС АНЂЕЛЕС
Где још нисте свирали, шта Вам је неостварена жеља и какви су Вам циљеви даље?
-Ако кажем, можда се неће остварити (смеје се…) А, можда ће се и остварити. Има ту разних уметника са којима бих волео да сарађујем, има ту доста планова, видећемо, за пар година. Дворану, не знам, нисам свирао рецимо у Лос Анђелесу, то бих волео да свирам. Од тих неких великих дворана, Русија ми се остварила, добили смо позив да идемо поново, тако да ми је то драго, уствари, увек ми је драго када се негде вратим поново, онда је још већа одговорност.
Хоћете ли и даље експериментисати са репертоаром? На Вашем репертоару се налазе и прераде?
-Да, мени музика иде све заједно, скупа. Волим нашу традиционалну музику. Мој главни репертоар је класична музика и концерти са оркестрима, као солиста и камерна музика. Ево, у овом периоду највише сам се посветио Баховој музици, и због тог албума, и зато што ми у овом тренутку његова музика прија. Волео бих да мало више уђем у Брамсов живот. У једном периоду сам доста свирао његову музику, па сам онда направио једну дужу паузу, сада бих волео полако да се вратим. Али наравно, са ансамблима “Доубле сенсе” и “Ђавољи трилери” свирамо и неку другу врсту музике и што да не?
Зато се на Вашим концертима зигра коло у Паризу, па се и заплаче на “Зајди, зајди” у Јапану, тако да на тај начин популаришете и етно музику са ових простора, а нарочито Вам, кажете, годи македонски звук?
-Волим тај југ, волим њихове песме и њихову емоцију у тим песмама, која је заиста и хармонски и музички за мене апсолутно дирљива. Зато што често путујем покушавам да вежбам барем два сата дневно. Мислим да је јако битно да се одржава та физичка форма. Интересантно је, ето, то је ново, у Београду сам прихватио да радим са младима, већ сам имао прилику у Француској то да радим. Не толико често, али једном годишње постоји Академија где интензивно радим са младима. Мислим да је то можда и најбитнија ствар, зато што онда делите неко ваше знање са младим талентима који ће сутра едуковати неког другог исто, била то публика, или млади виолиности, тако да ми прија и ја доста учим од њих. Чак и ако неко има неке техничке недостатке, ако има тај уметнички изражај, мени је то прелепо, само да има тај уметнички доживљај. А мало јесте компликовано што се времена и путовања тиче, али када нешто волите није тешко.
НЕ ПРОПУШТАМ…
Шта је то што нипошто не бисте дневно пропустили, имате ли неки свој ритуал који негујете, за душу и тело, и музику?
-Разговор са мојим најближима, кафу и цигарету, да и цигарету…
И шта на крају Немања Радуловић најрадије кува?
-Да, волим да кувам разне ствари. Ја не волим да кувам сваки дан, али волим да се скупи пуно људи код куће и да експериментишем, како у музици, тако и у кувању. Не кувам по рецептима, него онако како ми дође инспирација, шта имам у фрижидеру. Волим да спремам поврће са разним укусима и разне пасте.
Када би Вас неко питао ко је Немања Радуловић у неколико речи, реченица, шта бисте му одговорили?
-Човек који воли живот. И музику, наравно то иде заједно…
УМЕТНИК ТРЕБА ДА ПРАТИ ОНО ШТО ОСЕЋА
О скретању уметника у комерцијални популизам?
-Ја мислим да свако има свој пут. И свако ради оно што је њему потребно и заиста не осуђујем. Осуђујем само када неко ради нешто против својих убеђења. Зато што се то онда види, то онда и публика осети и онда ми буде криво када видим неке велике таленте који раде нешто друго. Уметник треба да прати оно што заиста осећа и у том правцу да иде.
СЕЛИН ДИОН, ЈЕДАН ОД НАЈСАВРШЕНИЈИХ ГЛАСОВА
Шта слушате осим класичне музике, кога издвајате на светској сцени?
-Апсолутно све. Мислим да је један од најлепших гласова који постоји, причам искључиво о гласу као инструменту, глас Селин Дион. Нисам велики љубитељ музике коју пева, али сам љубитељ њеног гласа, тог инструмента, зато што заиста мислим да је то један од најсавршенијих гласова који постоји. Инспирација, има ту разних музичара. Марта Аргереш ми је животна инспирација, чак и неки музичари који нису више физички ту, као Жаклин Дипре, Исак Штерн, људи који су уствари одавали утисак да покрећу ову планету. Када их слушам, када их гледам, кроз њихову креацију, апсолутно имам утисак да су они главни на овом свету.
