ПИСАЊЕМ ПРОТИВ НЕМИРА И НЕМИРЕЊА

ОСНАЖЕНЕ ПОРОДИЦЕ – БОЉИ ПОЛОЖАЈ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗВИЈЕНИХ ОСОБА

ПИСАЊЕМ ПРОТИВ НЕМИРА И НЕМИРЕЊА

Многи Чачани већ деценијама виђају једног господина са шеширом, како са својом кћерком шета улицама града. Некада ју је држао за дечији длан, а данас иду спорим кораком, руку под руку. Реч је о Милутину Мићи Миловановићу и његовој кћерки Душици, рођеној са Дауновим синдромом. И сада, готово после скоро четири деценије, њихова појава изазива разне реакције људи, прича нам Мића, познати чачански књижевник и професор у пензији. Некада су га ове реакције вређале, чак изазивале ружна осећања и речи, али данас, једноставно, не жели да их примећује.

– Тешко ми је и да помислим, али знам да има родитеља који своју децу не воде нигде, цео живот проведу у четири зида. Они се стиде своје деце, ја се својом кћерком поносим, а свој крст носим како морам. Свакодневно своју кћерку изводим у шетњу, понекад и по четири-пет пута, у зависности од временских прилика и да ли она иде у “Зрачак”. Сваког дана у просеку по три километра пропешачимо. И тако, ево, више од три и по деценије – започиње наш разговор Миловановић.

Ипак, каже да је Душичино рођење за породицу било шок, јер су били свесни да ће читав живот морати да брину о њој, да ће бити зависна од њихове помоћи и да никада неће бити самостална…

– Супруга Мира и ја смо то доживели као страшан ударац судбине – присећа се Мића, још увек са дрхтајем у гласу, времена од пре скоро 38 година.

Душица је млађа кћерка Миловановићевих, рођена 1979. године. Било је то време када је брига о овој популацији била у повоју, тако да је породица била препуштена само себи, да кроз тешку ситуацију пролази готово без стручне помоћи. Уз многа одрицања, успевали су некако да организују свој посао и живот.

– Мени је најтеже било, када бих, радећи у школи “Филип Филиповић” сваког јутра, кроз прозор учионице видео како Душицу одводи жена која ју је пазила док смо ми на послу… Посматрао сам, са друге стране децу којој сам предавао. Били су то вршњаци моје Душице. Био сам свестан да они имају све дечије радости, док моја кћеркица проводи дан без свега тога, усамљена… – каже он.

Мића је све то тешко проживљавао, јер, како објашњава, било је много тужних и горких дана, тренутака очајања… Али, за пут из тих великих проблема у свом интимном животу, Мића је изабрао стваралаштво и захваљујући писању, коме се вратио почетком 90-их година, успео да изађе из лавиринта црних мисли. У стварању песама, а затим и романа Мића је нашао свој душевни мир. Можда баш зато што се морао носити са нечим што је најчешће изван људских моћи, а то је борба са болешћу нама блиских и са дубоким немиром и немирењем, Мића је постао веома плодан, а затим и један од најчитанијих чачанских књижевника…

– То све, како схватам, представља, нуспродукт, резултат свих тих година, у сенци главног циља – да се одбраним од сурове стварности у којој смо се моја и ја породица нашли. Писање ми је много помогло у томе… – објашњава он.

У исто време, заједно са другим родитељима, започео је борбу како би Душица, али и друга чачанска деца са сличним проблемима, имала квалитетнији живот, односно да се изгради установа за њихов дневни боравак. Трајала је та борба, присећа се Миловановић, скоро деценију… Пре три године отворен је “Зрачак”, а наш саговорник каже да велику захвалност за ову победу сви дугују Емилији Вишњић, која је објавила серију текстова о овој теми у “Чачанском гласу”…

Однос јавности и друштва према овој популацији у Србији, последњих година се у одређеној мери променио, али, примећује он, још смо далеко од правог хуманог односа.

…Најболније питање за Мићу, као и за све друге породице са децом ментално недовољно развијеном, је шта ће бити са њима, када родитеља не буде на овом свету.

– Кад све саберем, живот са оваквим дететом је веома болан и тежак. Супруга и ја смо већ у годинама, а друштво није решило шта ће и ко ће о њима бринути, када умремо… Нисмо никада хтели своју старију кћерку да оптерећујемо овом причом, јер она има право на свој живот – наглашава Мића Миловановић, који живи у нади да ће држава у некој блиској будућности, за све особе попут његове Душице, наћи хумано, људско решење, када једног дана остану без својих најблискијих, који су читав живот бринули о њима.

В. Тртовић

Цео текст можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“