ПРОДАЈНА ГАЛЕРИЈА УМЕТНИЧКИХ СЛИКА „ART GALLERY“ ПОСТОЈИ 31 ГОДИНУ У ЦЕНТРУ ГРАДА
МИ НУДИМО ВРЕДНОСТ…
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
„Јаки разлози, чине јака дела“, рекао је Вилијам Шекспир, а „Лепа уметност је кад људска рука, ум и срце, иду руку под руку“, закључио је Џон Рускин. Не морамо ићи далеко да бисмо схватили какву улогу, значај и племенито задовољство живљења пружају уметници и уметничка дела. „Права, велика уметност мора бити учитељ, васпитач и борац за напредак човечанства“, говорила је наша, велика Надежда Петровић.
Једно лепо и може се рећи култно место за ликовне уметнике Чачка и Србије, већ 31 годину траје и оплемењује урбано језгро нашег града. „Аrt gallery“ је приватна уметничка оаза, продајна галерија Драгане и Радисава Марјановића, привредника, за које је уметност одувек била кажу „наше поље интересовања“. Обоје су економисти по струци, Радисав дипломирани, радили су у више чачанских предузећа, а пионирски је био корак који су направили 1988. године, када су одлучили да покрену Пословну јединицу предузетнички бизнис у сектору уметности. За то доба, то је био необичан приступ, сматрало се с великим ризиком, али време је било добро за продају уметничких дела и дела примењене уметности, сећа се Раде Маријановић, дипломирани економиста.
-Спадамо у предузетнике са најдужим стажом у граду, никад нисмо пословали са губитком, нити смо дотирали. Галерија успева да покрије своје трошкове, задовољни смо. Мањи је обим посла, мање зарађујемо, али очигледно постоји још увек та жица да се види да нисмо угрожени … Оно што нам даје снагу то је Магдалена, која ће са својом породицом и својим високим нивоом сликања наставити традицију, по сваку цену смо решили да опстанемо – истиче Марјановић.
ПО САВЕТУ ГРУЈИЦЕ ЛАЗАРЕВИЋА: САМО АКАДЕМСКИ УМЕТНИЦИ
-Ми Маријановићи као породица смо одувек посећивали уметничке изложбе у Србији, Југославији, у иностранству. У првим корацима имали смо велики ослонац у сада покојном сликару Грујици Лазаревићу, он је био наша велика подршка и председник Уметничког савета, дао нам је прве сугестије и усмерио прве сликаре, доводећи их када имају изложбе у Чачку у нашу галерију и наш концепт… По његовом савету, а и понашем, усвојили смо став да од почетка радимо само са академским уметницима, који су чланови УЛУСА или УЛУПУДС-а и једноставно имају та признања. После Грујуце треба нагласити и Лепосаву Милошевић Сибиновић с којом сарађујемо од отварања Галерије, она је доводила уметнике, она воли уметнике носила Магдаленине слике у Мексико и излагала их. Ми се нисмо никада бавили ликовном критиком, нити смо давали мишљења о делима, то није наш посао, него смо једноставно пратили то што уметници раде, они су се вредновали на другим теренима, а ми смо били излагачко и продајно место за њих. Друга ствар је да смо од почетка радили само уметнике који су актуелни, живи, присутни… Они доносе своје слике, нешто се прода или мења, враћа… Током тог дугог периода имали смо један стални састав уметника који су реаговали натај тржишни механизам, на филинг наших купаца, посетилаца…
То језгро чине, пре свега Зоран Рајковић из Крушевца, који са њима од самог почетка. Рајковић је изузетан формат сликара, добар портретиста, који се исказао и на овдашњим, чачанским мотивима и урбаним пејзажима, имао је у нашем граду и самосталне и колективне изложбе, долазио на колонију у Чачак. Нажалост, многи из плејаде уметника заступљених у овој галерији су отишли, нема их више међу нама, као што су Здравко Мандић, Грујо Лазаревић, Добрица Максимовић…
– Недавно је отишао наш велики ослонац и добар пријатељ Обрад Јовановић, који је овде доносио тај ужички дух. Он је за себе казивао – Ја сам антена на западу Србије. Још увек имамо једну његову слику, то су његови чувени овнови.наравно, увек су туприсутни и чачанскисликари, адолазе имлади, прикључују се полако. Током тих наших првих година наша кћерка Магдалена, сада Властелица, се определила за сликарство, ишла је у Гимназију, па је завршила Ликовну академију у Београду, и практично, она је данас централна фигура ове мале Галерије и човек који преузима тај посао. То је добила у наследство, а иначе је човек из те бранше, апсолутно компетентан да се бави овим послом. Магдалена је у међувремену и магистрирала сликарство, има дупли ангажман, ради у школи, учи децу ликовности, а спрема се да и овде преузме рад. Од својих првих корака она има добар однос и према примењеној уметности, израђује врло интересантно дизајниран накит. Јако је важно да је на читаву породицу ова Галерија извршила утицај, унука од сина студира архитектуру, а врло је ликовно обдарена и читава породица има ту предузетничку црту и уметничку потребу. Син и ћерка су одрасли у галерији, научили су да раде и нешто зараде, стекли су радне навике и испратили су своје таленте – наводи отац породице.
НЕСТАЛА СРЕДЊА КЛАСА…
Године у којима су опстали говоре да интересовања за уметничке вредности има, ипак, питамо, какво је интересовање купаца, колико заправо имају посла?
-Очигледно да је продаја уметнички дела, и савремених и уметника високе класе којих више нема међу нама је у паду. То је светски тренд, није то само код нас, поготову то штафелајно сликарство, изложбе да, али продаја је све мања, а морамо рачунати и на то да је и стандард мало потонуо… – прича Раде, а његова супруга Драгана додаје да се слој купаца изгубио и са нестанком јаке средње класе.
-Нама су типични и добри купци били људи из „Слободе“, „Цера“, ФРА, лекари, инжењери, и љубитељи уметности, тако да је то широк дијапазон. Важно је да су имали сигурне приходе и широк дијапазон и култ славља међу собом, тако да су разним пригодама фирме и појединци једни другима поклањали слике. Слика као поклон је једно време била заправо тренд, поготову што смо ми говорили да слике и уметничка дела сваким даном добијају на вредности, њихова цена расте. Сад, не значи да се могу продати сваког тренутка, али не губе на вредности. Долазе нам људи из окружења, али и компаније Милановца, Гуче, Краљева, Пожеге, Ариља, Ивањице, они су добри купци и познаваоци уметности, али и Београда, јер исти сликар се овде може добити за нижу цену, зато што је мања маржа него у престоници – наводе Марјановићи.
ВЕЛИКИ ЉУБИТЕЉ УМЕТНОСТИ – КАТА СА ПИЈАЦЕ
Интересантних примера и искуства имају Марјановићи са својим купцима. Радо причају о Кати из Бреснице, жени са села која продаје на пијаци своје производе, сир и кајмак, али има више од 20 слика купљених у овој галерији. Купује их за себе и поклања својој деци, на свадбе носи искључиво слике на поклон. Ката каже, кад продам све и понесем од зарађеним пара слику, свекрва ће да ме псује, али кад је ставим на зид, све је у реду. Ката је завршила гимназију, воли уметност, интелигентна је и паметна жена, причају у глас Марјановићи.
Интересантно је Радово запажање да овде често дођу људи који кажу ја се не разумем у уметност, иако му ми предочимо да је овде све пробрано, и обично такви људи иду према најбољим сликама. Очигледно, у већини људи је усађен тај осећај за уметност, а после је питање цене, шта је достижно, шта је недостижно… Распон цена креће се од шест до 50, 60 хиљада динара.
Овде људи стичу и културну навику, кажу наши галеристи. Кад се прода слика у иностранству ти људи кад дођу у Чачак и сврате у Галерију као блиски рођаци и пријатељи, говоре о реакцијама, иако је законска процедура за изношење слике захтевна… Магдалена каже да су ту и сувенири, керамика са чачанским темама, црква, гимназија, трг, манастири су најчешћи мотиви, као и њен накит, и све то људи радо купују и носе у иностранство.
На питање да ли људи долазе са посебним захтевима, Драгана каже да млађи више траже апстракне слике, а старији пејзаже. Неко дође да поручи портрет или тражи некога ко би то могао да уради, међутим, углавном купе то што је изложено. Ова Галерија нуди и опремање слика, о томе брине Магдалена, а највише послују са радионицом „Марић“. – Те две девојке су образоване, то је тако професионално и перфектно да нема нико у држави да тако ради – истиче Раде.
(Цео текст у најновијем „Гласу“)
