Генерација фармацеута у Медицинској школи 1966/67. прославила 50 година од велике матуре
Како су улазили у некадашњу учионицу, дочекивао их је стари дневник. У њему саме петице, четворке, а нашла се и понека тројка. Тек негде при дну, и тако западне за око. Као да је скоро исписан, јасно сведочи о некада најбољем одељењу средњих школа у Србији. Вредновале су се оцене, знање, дисциплина. Најбоље, баш III/3, фармацеутски смер, Медицинска школа Чачак. Од 30 ученика доминирале су девојке.
Међу петичарима и Војин Остојић. Дошао у Чачак из Црне Горе. Кажу његови другови, није имао ниједан уџбеник, само једну свеску у којој је све бележио… Подједнако успешан био је и на факултету и послу којим се касније бавио.
Када су поново сели у школске клупе, њих двадесетак, изгледало је као да ниједан дан није прошао од ђачког растанка 1967. године. По столовима су кружиле старе и новије фотографије насмејаних и беспрекорних девојака и младића.
– Исти сте овакви били у школи – присетио се професор Зоран Николић, разредни стрешина некада најбољих средњошколаца, када је коначно дошао до речи:
– Причљиви, раздрагани, али вредни!
Тада млади професор предавао им је неколико врста хемије. Иако је пензионисан тек пре петнаестак година, у најбољем сећању су му остале прве генерације ученика. Понајвише зато што нису добијали пролазне оцене – учили, не учили!
(Цео текст у сутрашњем броју „Чачанског гласа“)
