ЗАБРАЊЕНИ БЕЗ ЗАБРАНЕ
У оквиру програма „На маргини“, у понедељак, у малој сали Дома културе, одржано је пето вече под називом “Маргиналци и бунтовници југословенског филма”, на коме су говорили аутори и водитељи пројекта писац Саво Стијеповић, новинар Душан Даријевић и као гост професор чачанске Гимназије Слободан Николић. Осим што су представљени маргиналци, бунтовници и аутсајдери, те вечери се, са дистанце од пет деценија, говорило о најзначајнијем раздобљу југословенског филма, од 1967. до 1971. године.
– То су аутори који су у категорији забрањени без забране, чији филмови нису званично били забрањени, али су били скрајнути, попут редитеља Јована Јовановића и његовог филма “Млад и здрав као ружа”, који је настао 1971. године. Данас, када анализиримо тај период, можемо да видимо какав је био квалитет те продукције. На пример, у 1967. години имамо чак 11 филмова за које данас можемо рећи да су класична ремек дела. То нема ни у светском филму, где су много јаче кинематографије. У периоду од 1967. до 1971. имамо 30-ак изузетних филмова, нису сви филмови аутора “црног таласа”, али су били део посебне атмосфере, која се рађала у том периоду. Највећа жртва тог периода је Лазар Стојановић, као аутор филма “Пластични Исус”, који је био и осуђен. Филм је био забрањен, а аутор је завршио у затвору. Углавном, филмови, не само аутора “црног таласа”, него и аутора југословенског ратног, веома су продавани у свету. Најуспешнији филм “црног таласа” је “Скупљачи перја”, нема земље у свету где није продат, као и филм “Битка на Неретви”, у коме су играли Орсон Велс и Јул Бринер, или за који је Пабло Пикасо радио плакат. То је данас апсолутно незамисливо, не само у српском филму, него и за било коју кинематографију земаља које су произашле из некадашње Југославије. Наша кинематографија је пратила светске трендове, а некада ишла и корак испред. То посебно важи за најпознатије ауторе, попут Желимира Жилника, Живојина Павловића, а посебно Душана Макавејева, који је дуго година радио и стварао ван Југославије – рекао је новинар Душан Даријевић.
У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду од 1963. до 1973. стављено у „бункер“ или нису „одобрени за јавно приказивање“. “Црни талас” је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века. Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног комунистичког поретка и друштва, објашњава професор Слободан Николић.
– Војислав Ракоњац Кокан, српски филмски режисер, бавио се педагогијом, држао је у рукама камеру и сам снимао, монтирао филмове, помагао другима као саветник или асистент и писао сценарија, једном речју ренесансни човек. Ракоњац је до данас остао један од најсубверзивнијих редитеља, а његови филмови својом провокативношћу, критиком и разоткривањем овдашњег друштва и система и данас би могли да носе етикету “неподобни”. “Пре истине” је један од најважнијих филмова епохе “црног таласа” и овдашње кинематографије, а премијерно је приказан крајем 1968. године. Реч је о редитељу који је за осам година каријере снимио шест дугометражних филмова и четири кратка. Његове приче су централне и у омнибусима „Град“ и „Капи, воде, ратници“. Два филма у којима је учествовао била су забрањивана, краткометражни „Зид“ незванично, а омнибус „Град“ је једини званично забрањен филм у историји Југославије. Сви филмови Кокана Ракоњца су филмови који се баве микросоцијалним односима домаће средине, разоткривајући чињеницу да политика никада није била културолошко мерило ових простора. Бавећи се оним што се дешавало иза понуђених завеса домаће пропаганде, Ракоњац је разоткривао позадину првилегованих класа у Србији, са тезом да српска идеологија не постоји. Постоје само друштвене групе и маске оних који нас држе у илузији да се баве нечим озбиљним, сакривајући чињеницу о неозбиљности њихове позиције у корумпираном друштву – рекао је Слободан Николић.
Живојин Павловић је такође био један од најзначајнијих српских редитеља „црног таласа“ југословенског филма, као и истакнути књижевник и професор Факултета драмских уметности у Београду. Углавном су то социјалне драме, са друштвено неприлагођеним јунацима – филмови са изразито критичким ставом. Након филма „Заседа“ био је жестоко критикован од званичних власти Југославије, тако да је једно време радио у Словенији.
– Живојин Павловић је највећи носилац „црног таласа“, а његови ликови су супер урбани, већина њих. Али, они се крећу на маргини, или су антихероји којима се ја дивим, или потпуно пасивни ликови који једва чекају да се провуку, који не знају низашта друго, него само да пливају уз струју. Не само да је пратио дамар времена, ритам времена, него је пратио и све остало, читаво време шездесетих и седамдесетих година – нагласио је писац Саво Стијеповић и подсетио да је у овој години објављена књига есеја Живојина Павловића „О одвратном“, у издању „Градца“, као и да је добитник бројних награда.
Н. Р.
