Још једно предавање у организацији Удружења „Ирмос“
ПАТОЛОГИЈА ГОВОРА КАО НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ
Недавно је у организацији Удружења „Ирмос“ у малој сали Дома културе одржано веома занимљиво предавање “Друштвене последице патолошког развоја говора код деце“. Говорили су Ранко Вуковић, логопед и Весна Вуковић, дечји психијатар из Београда, који раде широм некадашње Југославије. Ранко и Весна Вуковић се третманом говорне патологије баве двадесет и две године, нудећи методе лечења које су сами развили. Издали су низ књига које се баве овим проблемом. Модератор предавања је био Немања Милетић из Удружења „Ирмос“.
ВЕЗА ИЗМЕЂУ АЗБУКЕ И ПАТОЛОГИЈЕ ГОВОРА
На самом почетку свог излагања Ранко Вуковић је нагласио да између азбуке и патологије говора постоји веза.
-Азбука је визуелна слика гласова које изговарамо. „А“ које изговарам има визуелну представу, ако оно што изговарам није А, онда га А написано довољно не репрезентује. Ако је неправилно изговорено слово, односно глас, они онда нису еквиваленти – истакао је познати логопед и додао да је азбука рефлекс фонетике, која је наука о изговору гласова.
Други део фонетике су гласовне промене, којих има 10 -15 и оне су апсолутне и релативне. Апсолутне су се десиле у прошлости, попут јотовања, као прелаз Л у О, а условне су оне које се догађају када се за то стекну услови, попут једначења сугласника по звучности. Основни део фонетике су гласови, а репрезентација тих гласова је азбука.
„СТУБОВИ“ ПРАВИЛНОГ ГОВОРА
Предавач Ранко Вуковић је истакао да у нашем друштву о томе какви су нам гласови воде рачуна Српска православна црква и Војска Србије.
– Цркви је потребан свештеник који ће да проповеда веру и мора добро да говори својим матерњим језиком, исправним, да би га разумели и не само то, мора добро да зна реторику, а наука која се бави црквеним говором зове се омилитика. Свештенство пролази обуку у реторици. Такође и Војна академија је увела реторику у наставне планове и програме, а први професор реторике на Војној академи био је Бранислав Нушић – истакао је Ранко Вуковић и додао да би о језику и правилном говору, пре свега, требало да води рачуна школа, али не води, а међу наставним кадром је тушта и тма оних који имају артикулационе недостатке, а међу политичарима имамо оне који говоре као Патак Дача.
И Српска академија наука и уметности жели да се брине о језику и говору, али се у ствари тиме не бави. Рад на Српском речнику, као лексичкој бази ни до данас није завршен. Вук је давно завршио свој посао, урадио прво и друго издање Српског речника са четрдесет хиљада речи које је истумачио. Ђура Даничић је то превео на латински и немачки. До данас је издато осамнаест томова Српског речника, а најмање је потребно 10 – 15 свезака, а тај посао тешко да ће бити завршен и за педесет година. Вуковић је говорио и о одговорности Ђуре Даничића да се наш језик назове српско-хрватским, што Вук у своје време није одобравао, а Ђура је подлегао притисцима и након његовог пристанка, убрзо су Хрвати, српско-хрватски преименовали у хрватски језик.
Познати логопед је говорио и о доминацији једног народа над другим, путем језика, кад је потребно пустити да пре војске, границу једне земље пређе твој језик, а онда је све лако.
ПОКОРАВАЊЕ ДРУГИХ НАРОДА ПУТЕМ ЈЕЗИКА
Ако хоћеш да развалиш један језик, прво му разглабавиш фонетику и тада цвета патологија говора. Све до половине 20. века у Србији се говорило лепо и чисто, а данас смо дошли до преко педесет процената патолошких појава, а некада је то било једва два до четири процента, речено је у оквиру предавања „Друштвене последице патолошког развоја говора код деце“ у малој сали Дома културе.
Данас нису ретки ни случајеви студената на нашим факултетима, са жестоким артикулационим недостатцима, а дислексије некад није ни било. Данас у првом разреду једва је десет од сто оних који добро читају, а до четвртог разреда једва половина чита правилно. Само је наше писмо фонемско и не оставља простора за дислексију, сва остала су фонетска међу европским језицима.
– Српски језик не оставља простора за патологију говора, а што се она јавља је само наша кривица, а ако не научимо како треба матерњи језик, нећемо ни страни – истакао је Вуковић.
НЕПРИЈАТЕЉИ ЈЕЗИКА
На крају свог занимљививог предавања, Ранко Вуковић је нагласио да само прави српски језик има стандард и да не треба правити стандарде за дијалекте, зато што на тај начин стварамо нови језик. Пре хиљаду година се српски и руски нису много разликовали и били су два дијалекта једног језика. Кроз стандардизацију дијалеката стварају се нови језици, а за то ни културна аутономија није изговор.
Патологија говора је народни непријатељ, закључио је гост Удружења „Ирмос“ у свом тумачењу друштвених последица патолошког развоја говора код деце.
Д. Даријевић
(У следећем броју „Чачанског гласа“ Весна Вуковић, дечји психијатар, на исту тему из свог угла)
