Поводом једанаестогодишњице смрти Слободана Матовића Џаје (21. 10. 2006 – 21. 10. 2017), Чачански глас поново оживљава сећање на незабораван Џајин лик – симбол чачанске боемије које више нема…
О ЏАЈИ И ЧАЧАНСКОЈ БОЕМИЈИ – РЕЧ, ДВЕ…
Октобар је, Михољско лето – доба бледе светлости и нежне топлоте. Доба закаснелих птица и све хладнијих звезда. Доба за растанке…
Баш као и пре једанаест година, када смо се заувек опростили од нашег Џаје…
Тим поводом, широм отварам двери сећања на чачанску боемију које више нема, али и на једно не тако давно време када смо се сви међусобно познавали и по неколико пута дневно сретали у граду, искрено желећи један другом добар дан…
До недавно, имао је и Чачак своје гласовите боеме – песнике, књижевнике, новинаре, учитеље, глумце, сликаре, коцкаре, познате и ван родног града… Један за другим одлазили су у Вечност, без достојних наследника. А пре тачно једанаест година, када је дошла зла јесен у црној пелерини (Слободан Марковић), из своје животне приче искрао се тихо и Слободан Матовић Џаја, најмлађа легенда чачанске боемије. Са њим, угасла је лоза племенитих бекрија и ноћобдија, људи који су са толико духа и шарма траћили своје време и животе, подносећи их као жртве Лепоти и Поезији (Светислав Басара).
Њима у част и спомен, исписујем некролог чачанској боемији и чачанској чаршији у којој се још могло некажњено пробдети неколико ноћију заредом, у којој још није било знак неурачунљивости волети узалудно (Светислав Басара). Њих сада заступамо ми, њихови пријатељи и најближи, отварајући уз шкрипу већ зарђалих шарки вратнице њихових двораца без темеља (Васко Попа).
Као заједнички именитељ начина живота и стварања, боемија је синоним за уметнички свет, која у складу са духом времена донекле мења свој лик, али у бити остаје иста – аутентична, разбарушена, слободна, а надасве пркосна, рушећи конвенције и табуе…
Углед „боемске четврти“ код нас стекла је београдска Скадарлија, а боемисање као стил и начин живота негују многе знамените српске поете: Владислав Петковић Дис, Ђура Јакшић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Антун Густав Матош, Војислав Илић, Тин Ујевић, Раде Драинац и други…
Кажу да се српска култура и традиција чувају управо у кафанама, тим култним институцијама за вежбање гипкости духа, где су изговорени и написани најлепши стихови српске поезије. У кафани није битно занимање, социјални статус, скупо или скромно одело, туга или радост. У њу се улази опуштено, у њој се воде бескрајни разговори и пије на црту… И велики Зуко Џумхур говорио је – да би се град звао градом, мора да има бар једну градску кафану, која је и перјаница и душа и срце и језик и ухо једног града.
До скора, и Чачак је био град. Са мноштвом кафана и кафаница на готово сваком кораку, у којима се свакодневно и сваконоћно могао срести вишеструко талентовани уметник, добри дух града, чачански Меркуцио, вечити дечак са аристократским манирима чачанског племића, сјајан глумац и писац – Слободан Матовић. Или, једноставније и присније – Џаја. Дете Велике колоније и Мораве. Урбана легенда, „по духу и стању Чачанин“, градски номад који је од кафане до кафане скитао и причао… Живео од данас до сутра, а своје најлепше дане „проводио ноћу“, алкохолом гасећи пожар крви (Раде Драинац). Ноћна птица која је једва чекала да одлети свом кафанском јату. Усамљеник коме је кућа била у кафани, а сваки дамар опијен заносом ракије, вина и дуванског дима, са којим су у неповрат сагоревали безбројни томови ненаписаних боемских сабраних дела, инспирисаних Лепотом или Болом… „Пали кафански анђео“, бунтовник безнађа и апостол наде, изгнаник из раја који је свуда собом носио своју јесен (Александар Лесо Ивановић), док је хитао ка жуђеним кафанским пространствима. Опирао се терању духа у колотечину и шаблон, те је у поноре срца скакао са главе (Бранислав Брана Петровић), из ноћи у ноћ исписујући своју „скандалозну биографију“.
А у њој, посебно место припадало је кафеџијама и конобарима који су напамет знали шта пије омиљени гост. По правилу, свуда би га дочекивале подигнуте руке, смех и добацивање. У свакој кафани имао је свој сто за којим је ретко седео сам. Последњи типични изданак духовитог Чачка, гајио је суптилан, племенит, мисаони хумор, никада злобан и увредљив. Сви су желели да буду у друштву овог сјајног козера, који је пленио раскошним духом и све око себе на чудесан начин претварао у уметност. Живот није увек био на његовој страни, али своју тугу крио је од других, увек зрачећи унутрашњом радошћу. Стога би његове кафанске седељке намах постајале аутентично животно позориште. Живописна личност, велики шармер и сјајан казивач епизода из своје богате биографије којој као да није било краја, сваке вечери изнова би кретао на своја ноћна ходочашћа кроз алкохол и дим. Искрено је волео кафанско братство по несаници, уживајући у задовољству дружења и несебичном давању. Као да је, попут модерне Шехерезаде, причом желео да продужи и искупи свој живот. Друговање са њим беше чиста поезија, те је себи давно обезбедио улазницу за Бесмртност.
Ипак, кафановање за њега не беше траћење времена, већ неисцрпни извор надахнућа и креације. Уз пакло жуте „Зете“, обавезни пратиоци били су му нотес и хемијска оловка, те је управо кафана инспирисала добар део његових литерарних остварења.
О себи је, између осталог, не без сете, записао и ово: „Док седим, један роман, који никада неће бити написан, прође ми кроз главу.“ Често би казивао песму Драгољуба Леке Обућине „Истина“ која јесте била и његова животна истина – готово боемска химна:
Не дршћем к’о лист замрзо о камен
док болесни ветар умире по путу…
Ја у себи носим неугашен пламен,
ко разбојник бодеж скривен у капуту.
Међутим, боемски синдром, као по правилу, без милости је односио своје најоданије поклонике.
Стога, нашем Џакију у спомен, отржем од заборава фрагмент сањарија овог усамљеног шетача:
…То нису смели да ми ураде. Остале столове не познајем, али овај је морао да буде овде, бар док сам ја жив. Питао сам газду где је сада, а он ми рече да је инвентар продао једном кафеџији из Љига. Мене је познавао само тај сто, сви остали и људи и столови су били само пролазници кроз мој живот.
Сада седим за столом који је заменио онај прави – мој сто. Више немам коме да се поверим, све око мене постало је хладно. Овај сто ме неће разумети, нов је, не осећа ме. Треба да му испричам све оно што је знао мој сто да би ме схватио. Не знам да ли ће и он отићи једнога дана одавде.
Једном ћемо сви заувек отићи одавде. Волео сам да заједно одемо.
Ако неко мисли да је тешко бити сам, онда му могу рећи да је боље бити сам него имати поред себе онога кога немаш. Имати, бар у овом случају, то је појам везан за тренутак који ће трајати онолико колико си свестан тога. Мога стола више нема.
Дрво је, кажу, живо биће исто као и ми, а питам се да ли је живо биће и када га одсечете и искористите за ваше потребе. Још увек је живо, ако га осећате. Тај сто је имао душу, то сам сигуран.
Ко може да прича о мени, ако њега више нема?
Упознали смо се на отварању локала. Испоштовао сам време уписано на позивници, тако да сам био међу првима који је газди честитао отварање и који је могао да бира сто за којим ће седети. Само тај сто ми је одговарао: одмах на изласку из шанка, са десне стране, мало увучен иза зида некадашњег подрума. Седео сам на месту где могу да вас виде сви или, уколико то желите, да будете толико далеко од осталих као да нисте у истој кафани. У већини случајева то ми је било и потребно.
Отварање кафане је церемонијал лажи. Највише вас лажу они који су дошли то вече. Сталне госте ћете наћи тек касније, мене су упецали одмах. Он ме упецао.
Остали су били задовољни било којим столом. Чак и они који су ми се касније прикључили нису били свесни њега. Не замерам им, они никада нису имали свој сто.
Никада нисам разумео људе који немају кафану у коју излазе, сто за којим седе, пиће које пију и песме које слушају. Замислите човека кога у кафани питате шта жели да попије, а он одговара: ‘Не знам ни ја сам’. Не знам због чега је такав човек ушао у кафану. Увек иста кафана, увек исти сто, увек исто пиће, увек иста песма – то сам ја.
За тим столом никада нисам био сам, он је био ту. У појединим моментима личио ми је на екран – загледам се у њега и онда ми се враћају слике. Све што сам доживео за тим столом доживљавам поново када сам сâм, захваљујући машти и њему, али овога пута нимало срећан.
Никада ме није одао. Знао је све о мени и ћутао је. Можда сам ја нешто заборавио, али он није сигурно…
(Реч Маријане Матовић на Вечери чачанске боемије, одржане 15. новембра 2008. у сали Учитељског дома у Чачку. Вече је, у име Завичајног друштва „Чачани“, организовао и водио професор Александар Лале Јовановић)
Маријана МАТОВИЋ
