ФИЛМСКА КРИТИКА
НЕКОМ ЧАСТ, НЕКОМ МАСТ
О филму „Јужни ветар“, режија Милош Аврамовић. Сценарио: Милош Аврамовић и Петар Михаиловић. Главне улоге: Милош Биковић, Небојша Глоговац, Жика Тодоровић, Драган Бјелогрлић
Филм „Јужни ветар“ у протекле две седмице у Чачку, али и широм Србије и на простору бивше Југославије, обара све могуће рекорде гледаности, појаве тако ретке, кад је у питању домаћи филм последњих двадесет година. Овај филм већ сад има готово култни статус код младих, не само због популарности Милоша Биковића, већ и због осталих глумаца, али и саме приче, теме коју обрађује – спрега криминала и државе, данас тако актуелне и препознатљиве у савременој Србији. Целокупна атмосфера овог домаћег крими трилера, од музике, фотографије, сценарија, режије, глуме, низа атрактивних акционих сцена – јурњава колима, брутална убиства, насиље на улицама, полицијске потере, све је оно што чини свакидашњицу наших живота. У тако суровом и сирово постављеном контексту, вечна борба добра и зла је додатни ефекат ове добро постављене приче о данашњем Београду, Србији, Балкану. „Јужни ветар“ није ипак нека дубља анализа већ давно начете теме о спрези криминала и државе, трговина наркотицима. И да у таквом паклу има мало светла (О, да ли? ) покушавају да нас убеде аутори актуелног биоскопског хита.
ЂАВО НЕ МИРУЈЕ
Главни јунак филма је млади Петар Мараш (Милош Биковић), припадник ауто мафије, који годинама ради за свог шефа Цара (Драгана Бјелогрлића), времешног криминалца, који сања о „заслуженој“ пензији, односно жели да своје пословање стави што је могуће више у легалне токове. И његов штићеник Мараш жели да новац од криминала паметно употреби, да оствари сопствени сан (картинг стаза и бизнис везан за ову врсту забаве), наговара и свог ментора да уложи новац у посао, који обојици може да донесе новац, али пре свега мир и спокој. Али не лези враже, ђаво никад не мирује. Нови посао, доноси главобоље и опасност, украдени ауто, није само још један у низу, већ велики проблем. Мараш је „дигао“ ауто шверцеру дроге, који је товар огромне вредности требао да преда злогласном Голубу (фантастични Небојша Глоговац, последња улога), бруталном психопати, који на рођендану свог сина, у објекту где се слави, само спрат ниже, убија на најсвирепији начин несретног курира који није доставио пошиљку на договорен начин. Између овог догађаја, ми што шта сазнајемо и о Марашу, шармантном момку са асфалта, који планира и значајан обрт у свом животу, женидбу и промену посла.
Међутим, Мараш није ни свестан да је последњом крађом покренуо незаустављиво коло зла, које ће згазити многе и сурово ставити на пробу и његова осећања и љубав према ближњима на проверу. Однос према млађем брату и мајци (увек добра и убедљива у улози мајке Гордана Ђурђевић), које покушава да заштити од последица неумитне судбине, као у и трудне веренице (све боља Јована Стојиљковић), која на свој начин страда због његових грехова. Са друге стране, ту је неразумевање са оцем (Богдан Диклић), који не може да прихвати истину да му је син криминалац, са Царем, који не жели сукоб са Голубом и са Бакијем, другаром који га издаје кад је најтеже. Управо тај социјално – породични контекст филма је онај бољи и успелији део ове филмске приче. Из Марашевог сукоба са оцем, али и непоштовања ауторитета уопште, може се и наслутити његова мотивација и објаснити, како се овај у основи добар и праведан момак, нашао са друге стране и његове жеље да на крају напусти „ђавоље“ коло у ком игра читаво друштво.
ИСКУПЉЕЊЕ
Мараш је нека врста побуњеника, бунтовника и поред чињенице да је и сам огрезао у криминал до гуше, он не пристаје на компромисе, бори се сам против зла и неправде на свој начин. На крају ипак прави неку врсту пакта и договора са ђаволом, купујући на тај начин време за оне који долазе, за своју породицу и дете које тек дошло на свет и требало би да живи у неком срећнијем друштву, али тешко у држави где је тако јака спрега између носиоца власти и криминала, где се повремено мењају играчи, али све остаје исто, коло зла и криминала је непрекинуто. Мараш даје себе на олтар правде и истине, свесно се жртвујући за срећу, сигурност и будућност других. Да ли је то довољно? Тешко да вам на овако сложено питање може дати одговор сам филм „Јужни ветар“. Он је ипак испунио само своју мисију, правог домаћег, узбудљивог крими трилера, где је већина глумачког ансамбла оствраила сјајне улоге, подарила нам глуму каква се не може видети у већини светских филмова овог жанра. Глума Небојше Глоговца или Срђана Тодоровића (Јани) су уједно и кратки курс глуме за све млађе колеге. Оно што су њих двојица успели да уграде у своје ликове током 125 минута филма је импресивно и за дуго памћење. Као друштво своје властито искупљење морамо потражити на другом месту и на другачији начин.
Оно што нам једино може засметати на самом крају, а што је само потврдио филм „Јужни ветар“, је то колико је наше друштво, посебно значајан део младих, фасциниран криминалним миљеом и криминилацима, њиховом наводном успешношћу у једном потпуно девастираном друштву, где су највећи негативци управо носиоци власти, који руководе и управљају „ђаволовим послом“. У земљи криминала, турбо фолка, спонзоруша, тешко је наћи прави узор, зато што „ђаво никад не спава“, али добро и правда се ипак стидљиво, али храбро намећу и излазе на светло дана, као једина истина и путоказ.
Душан Даријевић
