О филму „Балканска међа“, режија Андреј Вологин, руско – српска ратна драма
ХЛАДНИ РАТ, ДРУГИ ДЕО
Филм „Балканска међа“ данима и недељама не престаје да буде актуелан и то не само из филмских разлога, понајмање због њих. Наиме, ова ратна акциона драма, ако желимо прецизну жанровску одредницу филма, занимљив je покушај и особени искорак у филмском тумачењу ратних околности на простору бивше Југославије, у овом случају рата на Косову и Метохији, током НАТО бомбардовања СР Југославије.
Редитељ Андреј Вологин се није „упецао“ да ратне околности тумачи „ђутуре“, што би Срби рекли, већ је издвојио један истинит догађај на самом крају рата – преузимање аеродрома „Слатина“, путем специјалне операције малог одреда (двеста војника) од стране руских војних снага. У филмској верзији, овом догађају је претходила акција храбрих руских падобранаца, уз подршку двојице српских полицајаца, који до примопредаје покушавају да задрже стратешки важан аеродром „Слатина“ и спасу српске заробљенике, које су заробили припадници УЧК – ОВК , који тргују органима несрећних заробљених Срба. Падобранце предводи, прави модерни ратни херој Андреј Шаталов – Антон Пампушњи, док силе мрака и хаоса предводи Смук – Александар Срећковић Кубура. У филму је све то мало црно-бело представљено, у складу са вестерн и холивудским филмовима и акционим ратним драмама Б продукције, али и најбољим узорима из југословенског партизанског ратног филма, који су очигледно послужили као модел при прављењу прилично динамичног, уверљивог филма са доста акције и пуно пуцања.
Све четири пројекције у великој Сали чачанског Дома културе су биле испуњене до последњег места, што је за четири дана приказвања око две и по хиљаде гледалаца. Публика је страсно навијала за „наше“, односно позитивце, против „њихових“ злих. То се одавно није догодило у српским биоскопима, још од времена Југославије, када смо сви организовано ишли да гледамо Валтера и друге ратне хероје, нове, партизанске митологије. Просто се осећало у ваздуху да је публика задовољна, ако не оном космичком правдом, онда оном филмском, када уз помоћ браће Руса успевамо да наплатимо све дугове наше прошлости, што би се рекло у народу – нас и Руса триста милиона. Посебно емотивне и потресне сцене за многе у филму су биле оне које представљају страдање недужних српских цивила. Мало је рећи да је са одушевљењем пропраћена српско-руска „освета“, убиство мрског Смука и долазак „руске коњице“, не баш праве коњице, већ оклопне моторизоване јединице, која ставља тачку на храбру борбу већ исцрпљених руских и српских специјалаца, против бројнијег и јачег непријатеља.
ДОЛАЗАК „РУСКЕ КОЊИЦЕ“
Као што се својевремено, ни мало није допало руским савезницима на западу „освајање“ бар на кратко аеродрома „Слатина“, тако се ни многим медијима на западу, посебно лондонском „Тајмсу“ није допало руско – српско перципирање ратних дешавања из 1999. године на Косову и Метохији. Све су то назвали Путиновом пропагандом, као да пропаганда у корист друге стране у рату у БиХ није био филмски памфлет Анђелине Џоли и многих сличних остварења. Позив на цензуру и забрану може бити додатна реклама за „Балканску међу“, али може изазвати и страх и подозрење код западних дистрибутера.
ПРАВО НА СВОЈЕ РАТНЕ ХЕРОЈЕ
Покушај западног арбитрирања у домену филмског стваралаштва је и нека врста савремене цензуре на пољу уметности и поновног увођења на мала врата хладног рата између великих сила, у ком наравно страдају мали. За нове пропангадисте је мање важно да ли се ради о осредњем остварењу, које стварност посматра поједностављено, кроз црно-белу призму. Важно је да су то Руси и важно је да се публици нуди ипак једна другачија слика рата који је у многоме променио прилике на увек запаљивом балканском простору. И да постоји и било каква намера ауторског тима да јасно навија за једну страну, онда је то ипак ограничено на један конкретан догађај, који је у овом случају поткрепљен и документарним снимцима, где се може видети одушевљени српски народ који кличе својим ослободиоцима. Свака ратна страна има право на своје ратне хероје и своју верзију ратних прилика, или макар на причу и мит о свом ратном херојству, о части и борби за слободу, за праведну ствар, макар на филмском плану. То право се ником не може одузети, а цензура само више говори о ономе ко је спроводи, него о оном на кога се односи.
Да је филму „Балканска међа“ било допуштено да буде само оно што јесте – акциони филм, вешто реализован и без значајних уметничких претензија, са одређаном емоцијом (за неке исувише патетично), а не својеврсни штит, у знак отпора према једностраном медијском тумачењу значајних историјских догађаја на Балкану, можда би брзо, по својим дометима, био заборављен и поред чињенице да у њему игра све популарнији Милош Биковић, који има велики број обожаватељки и у Србији и у Русији.
