У кафићу “Момент” представљен роман “Девет” познатог дизајнера Славомира Стојановића Футра
ТАЈНА БРОЈА ДЕВЕТ
У петак, 19. априла, по већ устаљеној пракси у кафићу “Момент” представљен је један од најновијих романа са домаће књижевне сцене. И овог пута у питању је издање све агилнијег београдског издавача „Ammonite“, роман “Девет” Славомира Стојановића Футра, дизајнера и визуелног уметника светског гласа и све популарнијег писца, чији роман је недавно доживео и четврто издање. О роману поред аутора је говорила и Ивана Пајић, уредник програма у “Моменту” и лектор романа “Девет”. Прочитан је и приказ књиге, који је написао Александар Бећић, новинар и писац, овај пут оправдано одсутан.
У Речнику симбола стоји да је симболика броја 9 везана за опраштање, безусловну љубав, али и служење, брижност, нежност, искреност и идеалистички поглед на свет. Свега тога има и у роману “Девет” Славомира Стојановића Футра у главном лику књиге Саву Николићу, који, гле чуда, по много чему личи на свог творца, као лик у огледалу. У броју девет је сабрана сва уметност живљења и “деветка” некако зна шта је за свакога најбоље и не уме да допусти да људи сами увиде своје проблем, већ им указује стално на неки бољи пут. У роману, Сава Николић, а у стварном животу аутор Славимир Стојановић, ипак се сами изборе са животним изазовима и сами пронађу оно што је најбоље за њих.
САВА НИКОЛИЋ
Ивана Пајић, представљајући главног јунака романа “Девет”, Саву Николића, истакла је да је то најпознатији дизајнер у овој земљи, једна од великих дизајнерских звезда и да је најважније рећи да је имао узбудљив живот, да је то у роману представљено кроз 47 прича које су хронолошки повезане. Сава је прво добио награду за животно дело, а онда завршио Факултет примењених уметности, на ком сад предаје. По Иваниним речима, Сава је један живописан лик, славни дизајнер и тајни фудбалер.
Футро, говорећи о свом главном јунаку, али и некој врсти алтер ега је нагласио да код Саве Николића, фудбал тече кроз крв, а његов отац је био такође славан фудбалер, био је јуниорски репрезентативац СФРЈ, а касније Сава игра фудбал, али кришом од оца. Имао је паралелно две каријере.
– Ова књига је специфична по много чему. Садржина књиге је сам живот. Живимо у неко чудно време, кад сви могу да раде свашта и сви раде свашта. Међутим, верује се да је свако време исто и да су сви радили свашта увек, а то свашта је могло да затрпа нешто што вреди. Књига је специфична због садржине која има жешћи пулсирајући живот, а можда и зато што у њој ништа није тачно. Можда је у њој све измишљено и сам јунак са великим Ј и не постоји такав човек у много примерака – нагласила је Ивана Пајић упоређујући фиктивног и стварног јунака приче и објашњавајући преплитање судбине фиктивног лика и аутора романа.
Корице књиге ја направио Славимир Стојановић, као дизајнер и колега Саве Николића. У књизи су садржај са насловима прича и садржај са насловима и местом где су обележене илустрације његових колега, што говори о симбиози у прегалаштву лепоте.
– Све те илустрације су попут прича, илустрације живота и оног што сам јунак ради и не само он, него и измишљени аутор и представљају сведочанство неког заједништа – ове речи лектора књиге „Девет“ послужиле су као шлагворт за ауторово представљање свог малог досадашњег књижевног опуса.
– Мање сам познат писац, него што је што је Сава Јањић дизајнер. Пре романа сам имао само једну књигу за децу „Синги Лумба и Дрво чаробних оловака“ у издању „Лагуне“, која је добила две престижне награде на сајмовима књига у Београду и Новом Саду. Књига је написана као рођендански поклон ћерки и од тога нема реално ништа значајније – овим речима је описао свој првенац аутор Славимир Стојановић Футро и додао да се ту ослободио да пише и схватио да има неиспричану причу о Сави Николићу, коју је одлучио да стави на папир.
Међутим, са романом првенцем, није ишло све тако глатко. Написан јесте као да је „испао из рукава“ за само четри недеље, којима је претходило шест месеци припреме и свакоднених размишљања о теми, кад је било потребно да се за све остало, за оно од чега се живи „изгасе мотори за преживљавање“. Писац је написано дао особи од поверења на читање, али одговор је био разочаравајући – тотално без везе, уз савет да је непотребно даље бламирање са написаним. Футро није мировао, роман је проследио уредницима издавачке куће за коју је објавио прву књигу, али одговор је био сличан – превише интимно и огољено, превише изнесене животне истине. Но, ни то аутора романа није у потпуности поразило. Примирио се и два месеца није отварао фајл с рукописом. Био је неопходан период инкубације, на то га је натерала негативна критика. Избацио је трећину написаног, све оно што су била везивна ткива између прича, што је као неискусан писац покушао на силу да наведе као хронологију догађаја. Остало је само 47 прича које су се ускоро појавиле на фејсбуку и изазвале невероватну пажњу читалаца. Аутор је истакао да је само од коментара могао да изда посебно издање везано за ову књигу. То је било пресудно, а књига се ускоро појавила код малог издавача „Ammonite“, коју води Дејан Бошковић, издавач и Горан Стојичић, уредник издања и писац, за чију је књигу „Бесани“ Футро радио илустрације. Стојановић је позвао 47 илустратора из Србије и региона који су урадили илустрације за сваку од прича и тиме је била заокружена конструкција за издавање књиге, која је објављена прошлог септембра. Аутор се успешно изборио са дилемом да ли да интимну причу објави за великог издавача, или да „повуче ручну“ и крене децентније. Ускоро се очекује и превод на енглески, а за књигу су заинтересована и два лондонска издавача.
За Ивану Пајић „Девет“ је књига написана лепим језиком и то је роман у илустрованим причама.
– Да ли су приче илустрације, или су илустрације због прича, мање је важно, приче су питке и повезане су од прве до последње, која обједињује циклус – рекла је Ивана Пајић о овом несвакидашњем роману.
ВРАЋАЊЕ СЕЋАЊА
Објашњавајући зашто број девет у наслову, писац је нагласио да се у његовој деветој години дешава губитак памћења и да је књига о враћању сећања, прихватању различитости и тога што је и сам прошао кроз неку врсту животне катарзе ултра касног сазревања у скоро у педесетој години (Футро је рођен 1969).
– Све је то искрено и написано је из потребе да се ослободим својих демона – описао је аутор потребу за писањем овакве књиге и додао да жали што није духовитија и да ће то свакако исправити са наредном књигом и да ће она обиловати сатиром и хумористичком рецепцијом живота око нас. Број девет је и зато што се Сави Николићу роди ћерка и она пуни својих девет година заједно са њим, смо што их она пуни први пут. У књизи има доста паралела које су везане за стваран живот и разлике између стварног живота и тога како други сагледавају некога ко је екстремно успешан, слика из медија је једно, борба за ту слику друго, а релан живот потпуно треће, начини како се до свега долази нешто сасвим четврто. Број девет је и на дресу у коме су Сава његов отац, али и аутор и његов отац играли фудбал. За Ивану то нису само поклапања, већ и нека врста огледала као једног од основних мотива који се везује за „Девет“, где се већина ликова препознаје у другима и то делује као пракса за огледало.
ДИЗАЈН КАО ВЕЗИВНО ТКИВО
– Дизајном сам почео да се бавим још са 16 година, као ученик Средње дизајнерске школе, када сам добио прву награду за плакат о Омладинској политичкој школи на расписаном јавном конкурсу – истакао је славни дизајнер и додао да је од награде могао купити два пара старки у Трсту, окер и бордо, а онда их носити распарне, на једну ногу окер, а на другу бордо и мислити да је невиђена фаца. У свом каснијем раду добио је преко 300 међународних награда, добитник је Награде за животно дело Удружења за тржишне комуникације Србије. Радио је логотипе за бројне познате компаније и корпорације, живео и радио у Шведској, Словенији (добио словеначко држављанство, а није се одрекао српског), у Њујорку. Вратио се у Србију, зато што је био неиспуњен у људском смислу, срце му се испразнило, и без обзира колико је имао успеха није са тим могао испунити празнину.
У Америци је покушао да се додатно докаже, али све награде је већ освојио и онда је схватио да је превише јурио за спољним показатељима успеха, а не за уживањем у оном за шта је рођен. У Београду је нашао разлоге и смисао живота, прво у својој жени, а онда и у заједничком „производу“ који су испоручили планети. Сада предаје на Факултету примењених уметности и има приватан дизајн студио у ком своју прву шансу проналазе његови студенти. И за крај ове лепе приче, коју повезује број девет, цитат Александра Бећића – Роман на прави начин одсликава Славомиров уметнички его описан његовим надимком, кованици Футро, која у себи спаја футуристички ретро стил, не само у дизајну већ и у писању. „Девет“ живи у симбиози са илустрацијама врхунских уметника и буди у вама жељу да прочитате и роман „Десет“.
Душан Даријевић
