Позоришни програм Дома културе
ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА
О представи „Ноћна стража“, по тексту Федора Шилија, режија Борис Лијешевић, у извођењу Позоришта Атељеа 212
У комедији ситуације „Ноћна стража“, водвиљу невероватно лудог темпа о декадентном Београду тридесетих година прошлог века, о свету лажних богаташа пред банкротом који живе читав живот на туђ рачун, све је у чекању нове прилике да се живот настави без рада, уз неко неочекивано наследство, или могућу нову превару.
Лажни грофови, маркизе, буржуји без „цвоњка“, песник дадаиста без поезије и уметности, могу бити и слика једног давно несталог света гламура, лажи и манипулације, али и згодна прича о нама данас, где је све лаж и превара, манипулација, где сви јуре љубав, а љубав можда и не желе, желе безбрижан и лагодан живот без труда уз потоке шампањца. Наравно, комедија мора имати срећан крај и „кеца из рукава“, а у „Ноћној стражи“ долази до обрта кад београдском Норвежанину Торвалду (Стефан Бундало) богатог стрица поједу урођеници, а наследство припадне симпатичном грубијану који стидљиво тек на крају, као новопечени богаташ, запроси руку Нине Владисављевић (Јелена Петровић). Нинина сестра, комунисткиња Марија, одлична Јелена Ступљанин, налази свог „ђувегију“ након низа лажних удварача, њено срце осваја још један „лажњак“ у овом комаду, мађарски гроф Андрењи (симпатични Небојша Илић, као замена за одсутног Гордана Кичића). Грофова тетка, клептоманка Магда (Горица Поповић) исувише је матора да нађе свог „парњака“, она налази своју утеху у „мажњавању“ ренесансних лажних оригинала. Луди песник, весник новог доба без лажи и преваре буржујског друштва, дадаиста Миленко Вићентијевић (фантастични Бојан Жировић) скраси се на крају уз нимфоманку и маркизу у покушају, Јелицу Стратимировић (овај пут изузетна Јелена Ђокић, која је уз Жировића и један од „мотора“ представе). И још један пар, веза настала из искрене страсти и љубави, након низа неспоразума и љубавних перипетија, млађаног, невиног Петра (млади Урош Јаковљевић), брата Нине и Марије, који на крају осваја срце очеве секретарице Софије (Тамара Драгићевић).
Наравно, на крају, а и на почетку, ту је неко од кога све креће и највећи „лажњак“ у читавој причи, лажни богаташ, буржуј пред банкротом, са гомилом неплаћених рачуна и робијом у најави, патер фамилиас Милош Владисављевић (сасвим солидан Ненад Ћирић). И он је попут других, „лаже и маже“ на све стране не би ли некако прикрио истину да је остао без новца – наследства које је добио након смрти супруге, жене коју је оженио из интреса и само због новца. Он је пропао скроз на скроз, због свог, али и раскалашног живота својих кћери и сина и наравно, не пада му на памет да нешто ради, то је испод части, већ чека нову шансу, да се вади из „буле“ и избегне некако робију која га чека због неплаћеног пореза. Ко чека, тај и дочека, не само Милош Владисављевић, већ и сви остали, неком новац, неком љубав, а неком и једно и друго.
Луди рингишпил се и даље врти уз живот на туђ рачун, преваре, манипулације, лажи, јер некако се живети мора, а радити је свакако испод части. А питаћете чему онда „Ноћна стража“, Рембрантова чувена слика, која је све време ту у луксузном салону. Ничему не служи и она је „лажњак“, оригинал фалсификарта и служи да је дрпи лажна, грофица, клептоманка Магда, али и као симбол времена лажи, преваре, манипулације, живота на рачун других, свега оног што није „красило“ само свет београдских бонвивана из тридесетих година прошлог века, након којих је само коју годину касније наступила „Содома и Гомора“, већ и нашег времена бременитог свакојаким лажима и преварама, где су праве вредности – поштење, породица, уметност, постале сувишне.
„Ноћна стража“ је симпатична комедија одличног ритма, која тече беспрекорно, вицкаст текст и сигурна режија искусног Бориса Лијешевића, уз наравно сјајан ансамбл Атељеа 212, чије обележје и јесу „расне“ комедије које се гледају више пута, а смеје се до суза. Публика у не баш распродатој сали Дома културе, знала је све то да награди дугим аплаузом.
Душан Даријевић
Фото: Соња Кораксић Ћаловић
