Позоришни програм Дома културе
СМЕХ ДО СУЗА
О предсатави“ Шећер је ситан, осим кад је коцка“. Комедију Николе Пејаковића, коју је аутор и режирао, извели су глумци новооснованог Театра са Бановог брда из Београда
У среду вече, тресла се велика сала Дома културе, испуњена до последњег места, од грохотног смеха публике. Након представе дугим, вишеминутним аплаузом, Чачани су поздравили глумце, Александру Томић, Андрију Милошевића, Слободу Мићаловић и Виктора Савића, који су успели да их засмеју до суза.
Стара је истина да су комедија и смех, најбољи лек за депресивну стварност, а још ако иза свега стоје глумци популарних ТВ серија и аутор за кога сви знају да својим текстом гарантује добру забаву и смех, успех је загарантован. „Шећер је ситан, осим кад је коцка“ је комедија која прати причу брачног пара, Невенке и Зорана (Александра Томић и Андрија Милошевић) са Бановог брда. Низ свима препознатљивих комичних ситуација из живота једног обичног брачног пара. Брак трпи зато што супружници нису у стању да савладају свој и его партнера. Ту су и ситничавости које су уобичајене у сваком брачном животу, а када „обручи“ попусте и нетрпељивост нарасте до неслућених висина, ту су и први комшија и „најбоља пријатељица“ (Виктор Савић и Слобода Мићаловић) да „помогну“. Наравно, долази до флерта и нових комбинација и низа смехотресних ситуација, које глумци добро воде, пре свих Андрија Милошевић уз помоћ осталих. Срећан крај и то би било то. Оно што смета је низ беспотребних баналних псовки и ласцивности, које су саме себи циљ, а које су глумци здушно користили на одушевљење већег дела публике. Наравно, псовке и ласцивности су постале готово незаобилазни део говора савременог човека из наших блокова, али ништа се посебно не губи ако се то дозира и не форсира превише, само да би се публика смејала. Све је то било сувишно, а сами ликови су били прилично типизирани, пре свега Зоран и Невенка, сувише подсећали на ликове из познатог скеч серијала „Андрија и Анђелка“, у ком игра Андрија Милошевић.
Мора се признати да је свежину ипак уносио комшија, лик кога је играо Виктор Савић, својски се потрудивши да „уврнутог“ комшију учини што другачијим и вицкастијим. Слобода Мићаловић блиста својом лепотом на сцени, њена „најбоља другарица“ , изграђена је са доста глумачког стила и осећајем за комично. Немамо тако честу прилику да ову све бољу глумицу у драмским улогама, гледамо у комедијама. Александра Томић се трудила да њена Невенка не изгледа попут Анђелке из популарног серијала, док је Андрија Милошевић углавном остао у свом прерпознатљивом глумачком маниру и зицерашки поентирао код публике.
Самом тексту и представи недостаје више оних финих, апсурдних досетки попут – шећер је ситан осим кад је у коцки и свакако мање додворавања публици кроз псовке и ласцивности, не зато што публика, боже сачувај не псује, већ што су то јефини штосеви, који да су изостављени не би утицали да смеха има мање, напротив. Но, представа је ту у овим тешким временима пре свега да забави и насмеје, добро је упакована, има ритам који не пада све време и држи пажњу публике, која је добила управо оно што је желела, непретенциозну забаву, али ипак са осећајем да се осете и препознају карактери и нарави који „красе“ многе, а и многе брачне ситуације су преписане из „пресног“ живота, који се живи ту око нас. Како ће публика реаговати на захтевније позоришне изазове, којих ће свакако бити на репертоару Дома културе, остаје да се види већ током априла. Занимљиво је да је неколико последњих представа, без обзира на свој квалитет и жанр, било распродано, али то се исто очекује и за праве позоришне догађаје који критички приказују нашу стварност и који не кокетирају са естрадом.
Д. Даријевић
Фото: Соња Кораксић Ћаловић
