ВИСОКО ПРИЗНАЊЕ ВЛАДЕ МЕКСИКА УРУЧЕНО СРПСКОЈ И ЧАЧАНСКОЈ УМЕТНИЦИ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
У резиденцији мексичког амбасадора у Београду, у присуству посебних званица,у среду, 24. октобра, Чачанки Лепосави Милошевић Сибиновић (1950), академском сликару и вајару, уметници светске репутацаје и каријере, уручен је Орден Астешког орла у рангу знамења, и то је највише признање које ова држава може доделити страним држављанима. Астечки орао се налази на државном грбу Мексика, а ова земља је препознала значај културних односа Мексика и Србије, које је на тој релацији остварила наша уметница током пуне четири деценије. У тексту у којем се образлаже додела Ордена каже се да је Лепосава Милошевић Сибиновић „афирмишући своју земљу Србију, афирмисала и Мексико и култур, генерално“.
Орден јој је уручио Марко Антоније Гарсија Бланк, амбасадор Мексика у Србији…… Тако се у далеком Мексику много пута чуло и за Чачак, јер увек стоји и оно, где сте рођени, па за Београд, а Лепосава увек, носталгично каже, да има и родитељску кућу у Балуги Љубићској…
Није ни знала да се може добити такво признање, прича Лепосава у нашем дугом „чачанском“ разговору, који је претходио овом великом признању, а након њеног боравка у завичају и предавања које је имала са супругом мексичког амбасадора у Дому културе. Амбасада Мексика увек је била одушевљена њеним програмима, помагали су јој да дипломатском поштом уметнички материјал стигне у Београд, што је олакшавало њиховим уметницима да немају трошкове слања, а нашим институцијама је олакшавало враћање. Урадила је око 60 уметничких програма везаних за Мексико, састоје од ношења изложби из Србије у Мексико, представљања радионице „Пергамента“ у разним градовима, на Академији Сан Карлос, на Факултету ликовних уметности и дизајна, на Универзитету Таск, који је град сребра, то су све државни универзитети, на Универзитету у Пуерто Вајарди, излагала је у Музеју „Питер Греј“ и истовремено била позвана да њена изложба пројекта „Пергамент Србија“ са темом “Хуан Рулфо у књигама уметника, пергамент концертина“, отвори међународни конгрес у Пуерто Вајарди.
У МЕКСИКО ОТИШЛА КАО СТИПЕНДИСТА
Давног 17. априла 1977. године отишла је на годину дана у Мексико као стипендиста, а остала је више од пет. У октобру 1974. по завршетку факултета, дошла је у Чачак и запослила се на месту професора ликовне културе у чачанској Гимназији, али убрзо је сазнала да је добила стипендију, једина у екс Југославији.
-Имала сам добре резултате као студент и самосталне изложбе, значи, све услове једног младог и амбициозног човека коме се пружила шанса да оде негде, нешто упознам и развијем свој таленат и допринесем изградњи свог личног стила и да стекнем искуство које једноставно помаже да се човек снађе и на међународној сцени, која је нешто сасвим друго. Једног момента сам схватила да ја имам снаге физичке и менталне да се борим у том смислу, ја иза себе немам менаџмент, једноставно, и једино радно искуство стечено у чачанској Гимназији од пет месеци и десет дана, је моје једино стално запослење. После тога, увек сам била у статусу самосталног и самосталног истакнутог уметника, а после добијања редовне пензије коју добијају уметници на основу својих заслуга, добила сам и Национално признање за изузетан допринос култури Републике Србије, што ми помаже да и даље могу да радим ауторске пројекте… Током четири деценије, још од самог одласка у Мексико, моја искуства стечене у Мексику током првих пет и по година континуираног боравка и професионалног бављења уметношћу у Граду Мексику, а упознала сам и целу земљу, имала сам 13 самосталних изложби за тај период сам била прилично активна. Као млад човек тада нисам имала друге обавезе. Та искуства постала су мој интелектуални капитал, који се, ево, протеже четири деценије.
УМЕТНИЧКА ЛИЧНА КАРТА
Уметничка продукција, скулпторска и сликарска, вештачење уметничких дела, четири деценије интерактивне сарадње са уметничким универзитетима, галеријама, музејима и уметницима Мексика, осам пута је била селектор Србије на Светском бијеналу акварела у Музеју акварела „Алфредо Гватирохо“, који специјално профилисанмузеј и налази се у једној колонијалној зони, а свакао је најзначајнији пројекат „Пергамент Србија“. То би укратко била уметничка лична карта Лепосаве Милошевић.
-Моја дела су веза традиције и стварног живота са неком ауторском надоградњом. Моје форме су доста препознатљиве, имају неке звонасте облике, што симболише земљу и огњиште и симбол звона као важног обвештења, поруке, неке важне објаве, тако је. И те теме се провлаче и кроз скулптуре и кроз слике и кроз пројекте, наравно, увек прилагођене технологији материјала на коме се изражавају, али је увек битно да се осећа тај ауторски приступ. Увек сам се трудила да се представим како сам најбоље умела, и никад нисам мислила о новцу, увек сам га имала и никад га нисам имала довољно за те моје амбициозне планове, али ето, живи се и човек савлађује конкретне проблеме, успела сам да одржим брак, да родим децу, да имам достојне наследнике уметничке, да допринесем раду свог удружења, да представим своју земљу, и управо ово је јако важно да кажем.
(Цео текст у сутрашњем броју „Чачанског гласа“)
