Вукова задужбина у Београду и Удружење „Чувари дела Вука Караџића“ из Чачка, у петак, 3. маја, уз подршку Града Чачка, организовали су омаж мр Гроздани Комадинић,преминулој 10. фебруара ове године, професору, књижевнику, оснивачу и две деценије председнику Огранка Вукове задужбине у нашем граду. Том приликом представљена је и њена последња књига приповедака „Старине“, објављена крајем прошле године.
У име Вукове задужбине скуп је поздравио Славко Вејиновић, главни и одговорни уредник листа Вукова задужбина, аутор неколико капиталних књига о српским задужбинама.
О улози и доприносу Гроздане Комадинић раду Вукове задужбине, у којој је била члан Управног одбора четири мандата и активно помагала издавање „Данице“, али и успостављала сарадњу међу огранцима, говорио је др Миодраг Матицки, председник Скупштине Вукове задужбине истакавши да је Задужбина са својим огранцима „велика и корисна културолошка породица“ у коју се увек долазило као у своју другу кућу. Помињући сваки од наслова Гроздане Комадинић, међу којима су и они које потписује као рецензент, Матицки је посебно дивљење показао према документарно књижевном зборнику „Јунаци Великог рата“, али и последњој књизи приповедака на чију промоцију планирану у Задужбини Гроздана, нажалост, није стигла. Цитатом о љубави и песмом посвећеном мајци, која се налази на задњој корици ове књиге др Миодраг Матицки је емотивно завршио своју беседу.
Као рецензент њене последње књиге „Старине“, објављене у јесен 2018, говорио је др Бошко Сувајџић, професор Филолошког факултета и председник Управног одбора Вукове задужбине, наводећи да је Гроздана имала леп стваралачки живот, њене књиге су разноврсне, али Вуковске, а да је ова последња и „завештајна“, посвећена академику Дејану Медаковићу који ју је подржавао. – „Старине“ обједињују све њене активности: етнолошко, обичајно, књижевно умеће, мемоарске цртице, а главна метафора и ове књиге је заправо њена „Ткачка лексика“, што је наслов Грозданиног магистарског рада. У књизи „Старине“ обједињени су и сви аспекти њеног рада: традиција, духовност, народни језик њеног краја, при чему је остала доследна себи и насушној потреби човека да буде биће културе, а она је била један од најбољих примера те културе -истакао је, поред осталог професор Сувајџић, издвојивши фрагменте из књиге коју је са задовољством рецензирао…
Др Југослав Антонић, председник Огранка из Велике Моштанице рекао је да је Гроздана Комадинић била „човек међу људима“, а Милунка Митић из Ниша, да су јој се поред племенитости у сећање урезале „размена младих умова на литерарним конкурсима и завичај, који је увек носила у себи и у коме је остављале део себе“. У име породице свима је захвалила др Слађана Ранитовић, кћерка мр Гроздане Комадинић.
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у најновијем „Гласу“)
