ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (40)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели
НЕМОЋ РАТНИКА
Филм „Три“ (1965) Александра Саше Петровића, ремек дело „црног таласа“, али и југословенског ратног филма, спада у групу филмова који су Други светски рат и револуцију посматрали из једног другог угла, сасвим другачијег од уобичајеног до тада. Међутим, филм са годинама и патином коју добија има универзалну вредност и значај и посебно је важан генерацији која је доживела и преживела распад Југославије.
БЛАТО
Овај филмски омнибус, састављен из три приче, инспирисане прозом Антонија Исаковића (збирка приповедака „Папрат и ватра“), одсликавају време на самом почетку, у току и на крају Другог светског рата. За данашњег гледаоца сама та чињеница је мање важна, може то бити и било који рат. Оно што је успео са овим филмом, а касније провукао и кроз знатно познатије, „Скупљачи перја“ и „Биће скоро пропаст света“ и што ће постати својеврсни знак целокупне његове филмске естетике, Саше Петровић је управо постигао тамним тоновима једне блатњаве средине, која слути зло и несрећу. Несрећа је неодвојиви део таквог амбијента, који се не мења и остаје исти независно од сцена радости туге, страха… И смрт, весеље, свадба и стрељање, све се дешава на истом месту, слике се смењују, али остаје та земља расквашена, претворена водом, сузама, знојем људским у смешу – блато из кога је све настало и у које се на крају крајева све и враћа. Тренуци ишчекивања, стрепње, страха, страдања, очаја и некакава радост животна, цика и вриска након свега су слика наше стврности умазане блатом, талогом земље по којој газимо, али и оне духовне нечисти која излази из нас.
СТРАДАЊЕ
Управо у таквом амбијенту, немоћ главног јунака, Милоша Бојанића (Бата Живојиновић) који у три сасвим различите ситуације остаје сасвим немоћан, гледајући и присуствујући страдању других. Окружен блатом, али и људском злобом – сталном потребом да се неко петља и меша у туђе животе, а да се мало разуме и схвати живот другог, уз пратећу похлепу и потребу да се украде и отме туђе и уз све то и саучествује у нечем што неминовно доводи до туђе несреће и страдања.
НЕМОЋ
Милош Бојанић покушава немоћно да се одупре тим силама таме које га уводе у вртлог страдања других и остављају немоћног да гледа и посматра туђу несрећу, која постаје и његова, без могућности да било шта уради и промени. Апсурд је у чињеници да је Милош Бојанић борац, неко ко се бори против зла у свету и ко постојећи свет треба да учини бољим и праведнијим, а он на крају само стоји немоћан пред несрећом и страдањем, без могућности да помогне и било шта промени и заустави ток судбине, што га доводи до потпуног очаја. Али после свега, живот се ипак у свом оном блату и калу наставља, чује се песма и весеље, спрема се свадба, људи траже утеху и бег од несреће, желе да живе, а утолико је бол јача у Милошевим грудима, а немоћ само већа. Ратник и победник, постаје губитник.
Душан Даријевић
