ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (31)
ШТА ЈЕ ТО У ЉУДСКОМ БИЋУ…
IN MEMORIAM
МИЛЕНА ДРАВИЋ (1940 – 2018)
Филм „Посебан третман“ (1980) Горана Паскаљевића, сценарио рађен по драми „Шта је то у људском бићу, што га води према пићу“, Душана Ковачевића, настао је у незгодно време, у години када је преминуо највећи син народа и народности земље у којој смо живели. Било каква помисао да се на отворен начин критикује тек преминули диктатор и систем који је он устројио, била је непојмљива. Требало је ићи заобилазним путем и на другачији, индиректан начин, путем метафоре, да се власи не досете, исказати осећање тескобе и неслободе, за које смо тада мислили да је стварно и да од тога не постоји ништа ни горе ни теже, не знајући шта се иза брда спрема и шта ће нас задесити само пар година касније. Прича о лечењу алкохоличара и њиховом ментору, доктору Илићу (Љуба Тадић), могла је проћи у Југославији и не изазвати никакву сумњу, да се ради о нечем опасном, субверзивном. У Кану су то видели другим очима, филм је запажен, а Милена Дравић је добила награду за глуму, једино такво признање до дана данашњег, бар кад су у питању глумци са ових простора.
ГОСПОДАРИ НАШИХ ДУША
Тих година, крајем ’70-их и на почетку нове деценије, већ са филмом „Лет изнад кукавичјег гнезда“, болнице и установе за преваспитавање „грешника“ (домови за специјално васпитање), а посебно оне које су се бавиле људима са маргине друштва, психијатријским болесницима, или зависницима од алкохола (као у филму „Посебан третман“), постају неко посебно уточиште за „господаре наших душа“, симбола тираније, злостављања и манипулисања људима, где су много тежи случајеви од лечених, њихови лекари, који би требалo да брину о здрављу својих пацијената, а не да их користе као објекте манипулације, погодне да на њима испоље све своје фрустрације. Горан Паскаљевић, није из ере „црноталасног“ филма, његови и филмови његових колега (Марковић, Грлић, Карановић) школованих у Прагу, немају ону таму и бесперктивност филмова претходне генерације, они друштво сликају другачије у свему има и ведријих тонова и хумора, али ипак је крајњи резултат исти, на крају видимо ограниченост, неслободу и неку врсту тираније малих тирана, а све скупа је то једно затворено друштво, без демократије и слободе избора, односно са наметнутим изборима, где већина, колектив, приморава појединца да прихвати опште прихваћена правила понашања, или ће неприлагођени појединац бити остављен одбачен, препуштен самом себи, без подршке колектива, али и породице. Правила нису иста за све и не важе за „господаре наших душа“. У таквим околностима долази до психичких ломова и разарања личности, они тад проналазе привидну утеху и излаз у тзв. „вештачким рајевима“, тзв. злоупотреби алкохола, дрога, претеривања у исхрани.
ДРУШТВО НЕСЛОБОДЕ
Друштво неслободе ствара слабе личности, без воље, са којима се може лако управљати и манипулисати. Отпор је краткотрајан и готово бесмислен, због тога што вам друштво и његови „доктори“, прво „налепе“ неко обавезно обележје, „алкохоличар“, „лудак“ „наркоман“, неко кога треба одбацити, згазити као бубу. Не поставља се питање због чега је неко такав, како је дошло до тога, да неко пређе „границу“, да пије, или ради било шта друго што га чини нефункционалним и неупотребљивим. Претходни, социјалистички систем, имао је своје методе које су људе претварале у послушнике и поданике, а не у слободне личности, а либерал – капитализам своје, да људе претвори у робове. За систем је важна продуктивност, није важно што људи пију и упропаштавају на тај начин живот себи, својој породици, важно је то да због лоших навика опада продуктивност. Директор пиваре (Бата Живојиновић), чији су гости доктор и његови питомци, који за раднике треба да одиграју поучну представу о штетности алкохола, не пије, он није алкохоличар, поштује традицију – Дане пива у свом месту и не пада му на памет да их укине. Њега занима бизнис и у пороку види зараду, то га покреће и мотивише. Једино га брине што продуктивност пада, као да једно са другим нема везе и због тога је доктора звао у помоћ. То лицемерје људи који управљају нашим животима, који нам причају о здрављу, штетности дувана, алкохола и дрога, а на разне начине стичу добит, управо од продаје штетних артикала по људско здравље, једна је од чворишних тема, не само овог филма, већ и наших живота. На несрећи и пропасти других, добро се зарађује и ником не пада на памет да заиста излечи болесно друштво и болесне појединце. Друштвено прокламована брига за човека је само фарса која прикрива суштину, такво сазнање нас чини немоћним, а свака побуна је само тренутна и излишна у сваком погледу.
ПОМИРЕНОСТ И ПОБУНА МАЛОГ ЧОВЕКА
Лик Каће (Милена Дравић), жене суптилне, радне, са одређеном пословном иницијативом, увек са жељом да нешто промени и унапреди кад је у питању просперитет предузећа у ком ради (фабрика алкохолних пића) и заједнице којој припада, савршено се уклапа у дати контекст. Она мисли о добру других, а недовољно о себи и својој срећи. Предузимљива, кад је у питању колектив, немоћна и рањива у властитом, приватном животу, чезнући за љубављу, разумевањем и пажњом на коју не наилази у малој средини. Милена Дравић је својом улогом Каће створила типичну жену ових простора, подређену ауторитетима, спремну да слуша друге, а не глас свог срца. Када се и усуди да послуша срце, погреши, буде преварена и обманута, искоришћена на гнусан начин. Улога која се памти и оставља утисак.
Доктор Илић (Љуба Тадић) и Стева шофер (Бата Стојковић), слика и прилика су малих тирана из нашег окружења, који користе своју фрустрираност и желе да је потисну тако што ће се иживљавати над слабијима и немоћнијима од себе. Остали из овог чудног скупа, Марко, Чеда, Јелена, Мила – проститутка са „штајге“, покушавају да изврдају репресивне методе, да се наругају својим мучитељима и безуспешно побуне, желећи некако да у том паклу, пронађу своје парче слободе и личне среће. Они су људи од крви и меса, они знају само за овоземаљске страсти и радости и без обзира на ограниченост и краткотрајност таквог задовољства, они живот воле и у њему уживају као таквом, једино не знају кад треба да стану и због тога испаштају у животу. Они су безазлени и безопасни, траже само своје место под сунцем, мало среће, љубави и разумевања, неку топлу реч и осмех, свако од њих има своје снове, породица, мајчинство, успешну уметничку каријеру, или нешто што су имали па изгубили, или никад нису имали и онда их је то учинило несрећним и лаком метом свих порока. Једино нису имали страст за влашћу и владањем других и то им је спасло душу. Једино без душе остаје доктор, „врховни бог“ и владалац над другима и њиховим душама. У тој жељи за владањем и управљањем, он је скроз изгубио разум и меру, не осећа, не разуме друге, али ни себе. То немо посматра његов син Дејан, посматра и упија. Да ли ће то Дејана променити, учинити свеснијим и бољим човеком него што је његов отац, то не знамо, али слутећи по оном што нас је задесило и након времена које смо сматрали „страшним“, тешко. Бојимо се да је све остало исто, или још много горе.
Душан Даријевић
