ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (30)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
КО ИМА СРЦЕ НЕК ИЗДРЖИ
Редитељ Душан Макавејев је од оних појава у српском и југословенском филму које су несвакидашње по свему, оригинална и особена и која нажалост нема своје настављаче. Сврстан је у ауторе југословенског „црног таласа“, мада му је ту свакако било тесно, као и неодговарајуће сврставање у било фиоке и категорије. Његов дух, сувише врцав и проницљив, урођена веселост и љубав према животу, највећем чуду овог света, утицао је на његове филмове да буду другачији од свега осталог, да унесу све животне боје и нијансе, да се живот не посматра само кроз црну и сиву, да се могу видети и све животне радости, надања и очекивања, али и онај чемер и блато, илузија и хипноза, лична и колективна, која нас прати, као и главне актере филма „Човек није тица“ (1965). Вешто преплићући документарно и играно у својим филмовима, Макавејев разголићује у потпуности друштвену стварност, не да би је негирао и нудио алтернативу која не постоји, или чисту утопију, већ да би исказао сву љубав и разумевање за своје јунаке, који се не сналазе у једином животу који им је дат у својој потрази за срећом.
НЕМА ВИШЕ ХИПНОЗЕ
У својим филмовима Макавејев не престаје да се бори за човека, било да је он херој рада, попут Јана Рудинског (Јанез Врховец) у филму „Човек није тица“, или радника Барбуловића (Столе Аранђеловић) и његове жене (Ева Рас) у истом филму, или о „човеку од челика“, Драгољубу Алексића и филмашима у покушају у филму „Невиност без заштите“. Сви они, без разлике и без обзира на социјалне и културне разлике, имају у себи, као и девојка (Милена Дравић), у „Човек није тица“, посебну дозу наивности, наде и очекивања, слично тадашњем колективу – социјалистичком друштвштвеном систему у повоју. Макавејев покушава попут хипнотизера у свом филму да скине ту копрену друштвене хипнозе и прикаже друштво и све његове јунаке и актере онаквим какви у ствари јесу, не желећи ни једног тренутка да их повреди. Он их води пажљиво кроз све авантуре, а понекад их пушта да насумице иду кроз живот, као што музичари у филму пролазе кроз „фабрички пакао“ да би за раднике извели Бетовенову „Оду радости“ и IX симфонију“
ОДА РАДОСТИ
Шта је то радост и срећа за радног човека и да ли се култура може на силу „утеривати“ у раднике? Филм „Човек није птица“ почиње сценом у у кафани у радничком Бору, где се радници у трансу и потпуном дерту, избоду ножевима због кафанске певачице Фатиме, коју радници од миља зову „Комитет за секс“. Истoвремено, фабричка управа припрема за раднике велики концерт класичне музике у фабричком простору, поводом прославе великих радних успеха. Све време, на овај, или онај начин, сукобљавају се два света, онај раднички, сурови и сирови у ком Барбуле туче своју жену и од ње отима све и даје швалерки и онај фини, неговани и одговорни однос према животу, који у радничку провинцију, доноси странац монтер Јан Рудински. Њега одмах запажа девојка, локална лепотица (Милена Дравић), иако много старији од ње, Јан је привлачи, управо зато што је другачији од свих и од свега у огрубелој радничкој средини којој она припада. Meђутим и та слика се на крају мења и Јан постаје у њеним очима као други, почиње да га се плаши и зазире од њега, кад осети његову посесивност. Њен сан о узвишеној љубави и принцу на белом коњу нестаје попут балона од сапунице, хипнозе, односно нестанка вештачког сна. Слично, али на други начин, то се дешава и Барбуловој жени (Ева Рас), која схвата у тренутку, да не мора да буде роб свог мужа, који њом управља, да је слободно биће и свој човек и да сама може да прекине хипнозу. То схвата, гледајући хипнотизерску сеансу – забаву за народ, забаву у којој народ ужива, као и у кафанској песми „Мене нана родила у петак, нисам лепа, ‘ал сам изузетак“, са почетка филма. Забава „за радни људи“,“ ко има срце нек издржи, а кој’ нема нек иде на друге планете“ – поручује певаљка Фатима. То народ хоће и ту много не помаже ни IX Бетовенова ни „Ода радости“. Народ зна само за своју муку и своју радост, мада разни „усрећитељи“ покушавају да му „утерају“ радост путем хипнозе, појединачне и колективне, слично „гурању“ Бетовена у фабричку халу, само се та техника данас поједноставила и појефтинила, довољни су ријалити програми.
ЗАБАВА ЗА „РАДНИ ЉУДИ“
Човек не може без забаве, ни у најтежим временима, ни под претњом смрти, глади, под окупацијом. То је добро знала и екипа авантуриста и филмаша на челу са чувеним атлетом Драгољубом Алексићем, који је пре, за време и након Другог светског рата, народ увесељавао својим чудесним и застрашујућим акробацјама. Њему је за време рата пало на памет да сними филм „Невиност без заштите“, први српски звучни филм, мало акробације, мало романтике, оно што је народ увек волео и очекивао, како од филма и уметности, тако и од живота, који је најчешће био чемеран. Макавејев, комбинујући оригинални материјал из дилетантског остварења „Невиност без заштите“, са играним елементима, у којима се двадесет година касније, у социјалистичкој стварности појављују исти актери, само сад мало израубовани од живота. У тим сценама, пуним животне топлине, разумевања, али и ироније, осећамо један свет и људе који се, без обзира на спољне невоље и утицаје, рат, револуцију, боре за своје место под сунцем, за своју слободу и своју уметност.
Кроз њихове судбине сабрана је и тежња свих оних убогих невољника, који су за свој животни позив одабрали уметност, усрећивање других путем забаве и уметности. „Невинсот без заштите“ је ода таквом свету који невин и незаштићен ходи по овом превише грубом, али и лепом свету, тражећи срећу и мир.
Душан Даријевић
