ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (29)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
МОЖЕ ЛОШЕ, А МОЖЕ И ГОРЕ
Бунтовништво у животу и на филму је некад са разлогом, а некад без. Последица је друштвених кретања и испољавање је колективног и појединачног незадовољства због неправде, насиља, неслободе. Побуна, макар она била и лична, у сваком друштву и систему, представља и реакцију и на опште стање у друштву. Побуњеници су често усамљеници, праведници, лузери, они који не трпе неправду и зло и први су у стању да се томе супроставе, без обзира на цену и личну жртву. Имао је југословенски филм различите и веома сликовите бунтовнике, које су играли врсни глумци, попут Драгана Николића, Рада Шербеџије, Александра Берчека… Али, готово да нико од њих није у животу и на филму био увек онај побуњени глас против већине, усамљеник који вапи за правдом, попут Бекима Фехмиуа. Нико као он у животу и на филму није заузимао чврст и јасан став против нечовештва и подивљалог друштва, које не хаје за појединцем, већ сваком мора наћи меру и намену и стрпати га у одређен калуп. Сви његови филмски јунаци, пре свих, они најпознатији и по којима га памте гледаоци, Бели Бора, васпитач Мунижаба, Депс или Павле Павловић, имају карактер и јасан животни став.
ЕЈ, ЖИВОТЕ, КУГА ТЕ ПОЈЕЛА
У филму „Скупљачи перја (1967) Александра Саше Петровића, који је и обележио Бекимову каријеру и отворио пут ка светској слави, милиционер се обраћа Белом Бори, Рому који се бави скупљањем и препродајом гушчјег перја, послу тако карактеристичном за војвођанске Роме, половином прошлог века – Вас Цигане човек да хапси, или да са вама пије. На то му шеретски, али искрено, Бели Бора одговара – Зашто, мајку му, па и ми смо људи, само би мало да тргујемо, да радимо и зарадимо. У овој реченици, изговореној у кафанској буци, крије се, не само мото свих Рома, народа према коме се многа друштва у целини, али посебно друштвени и државни представници, односе са неком врстом презира и предрасуда, већ Беким Фехмиу изриче још нешто, што је њега, као Албанца, исто тако тиштало и у чему се препознао. То је једноставна и искрена људска потреба, упућена другој страни, већини, да су и они који су у мањини исто тако људи, који желе да раде, воле, да имају своје породице и имају живот достојан човека. Та нека неправда и предрасуда већине према онима које је на неки начин живот изопштио, напустио и ствара неки притајени бес и очај који Белог Бору на крају одводи у злочин и неповрат. Беким је као грађанин и као глумац, умео да препозна ту неправду већине према мањинцима, без обзира да ли се ради о Ромима, Албанцима, или су то можда бивши деликвенти, попут Депса, који жели да после силних животних грешака започне нови живот, или попут васпитача Мунижабе, помогне својим штићеницима са друге стране закона, да постану људи, а не да се бави неким јаловим друштвеним и педагошким праксама у васпитању младих преступника, или да се попут Павла Павловића бори за правду радног човека, који свакодневно трпи понижење од оних који злоупотребљавају свој друштвени статус.
Бели Бора је неко ко је бунтовник и ко своју побуну изражава и на чисто поетски начин – расипањем перја из возила у покрету, видећи у тој сцени лет небеских анђела или у правом и огољеном кафанском дерту, где се трпи и носи и физичка и дешевна бол. Бора није попут својих сународника, који резигнирано прихватају живот онаквим какав он јесте – Еј животе куга те појела, или помирљивим закључком, који се у филму може чути „Може лоше, а може и горе“. Он би живот са више среће, љубави и боје, он би достојанствено да живи попут свих других, али нешто неправедно устројено друштво, унутрашњи немир, наслеђе, условљено колективним предрасудама, не дозвољава му неутаживу потребу за слободом.
ЖИВОТ СА ДРУГЕ СТРАНЕ
У мало познатом, а сасвим солидном филму „Депс“ (1974), Антуна Врдољака, Беким Фехмиу, игра Депса, младића који је након пунолетства већи део свог живота провео иза браве, а тек три године на слободи. Депс жели да заборави своје тужно детињство, мајку проститутку, немоћног и слабог оца, који зарађује за живот држећи посмртне говоре, жели да заборави своју криминалну прошлост, која представља и својеврсну личну побуну против друштва пуног неправди и предрасуда, у ком нема места за људе попут Депса и његове девојке, проститутке (Милена Дравић), чак и кад су спремни да се промене и воде обичан живот достојан човека. Друштво је то које их стално сумњичи и које у њима види кривце, преступнике, друштвени отпад и шљам који треба згазити и уништити. Депс се бори на свој начин против те неправде тражећи за себе и своју љубав место под сунцем и право на живот.
Сличан Депсу је и васпитач Мунижаба из филма „Специјално васпитање“ (1977), Горана Марковића, који се од својих колега разликује тако што разуме и схвата своје штићенике, које је живот, често окрутан и неправедан, натерао да „пређу Рубикон“ и буду са оне стране закона. Он је спреман да помогне и разуме, не одмах да осуђује и ставља етикете, већ да открије узрок и помогне. Таквим односом према послу у бирократизованом друштву послушника, медиокритета, он постаје непожељан и трагичар попут својих јунака.
МОЖЕ ЛОШЕ, А МОЖЕ И ГОРЕ
Младен Пуриша Ђорђевић је 1975. године снимио филм „Павле Павловић“, једно за њега посве необично филмско остварење са израженим критичким односом према тадашњем социјалистичком самоуправљању. Већ у то доба, као куга, друштвом се шири злоупотреба друштвеног положаја, директори, шефови, партијски званичници, користе свој положај да би се обогатили и дошли до одређених материјалних и друштвених привилегија на недозвољен начин. Свему томе се супроставља Павле Павловић (Беким Фехмиу), одговоран и савестан самоуправљач, који верује у друштвено прокламовану социјалну правду и мисли да је она могућа, ако се ослободимо „кукоља“, оних који нарушавају социјалистички друштвени поредак. Привидно, његова борба има друштвену подршку, али на крају он губи своју битку, друштвени канцер у облику корупције, толико је метастазирао да лична побуна, без обзира колико искрена и предана била, не даје никаквог резултата, већ само личну пропаст.
Нажалост, до таког сазнања је дошао и сам грађанин Беким Фехмиу, згађен над мржњом, неправдом и лицемерјем друштва у којем је живео, одлучио је да напусти својом вољом овај свет, да се једноставно одјави, тихо и достојанствено, онако како је и живео.
Душан Даријевић
