ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (28)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
КОКОШИЊИЗАМ И РЕНЕСАНСА
Филм „Ерогена зона “ (1981) Дејана Караклајића, по много чему је преседан у југословенској кинематографију, почетком ’80-их. На писању сценарија, поред редитеља, учествовала је импресивна екипa: Слободан Стојановић, Рајко Грлић (редитељ), Горан Марковић (редитељ).
Централна фигура овог филма је Момчило Моцо Стоисављевић (Милан Гутовић), млади ветеринар, који се након одслуженог војног рока у Словенији, враћа у родни Београд, остављајући за собом невеселе војничке дане и војничку љубав – Метку (Марина Урбанц). Жели да се осамостали, што даље од родитељског дома и славног оца – фудбалске легенде Пере Звера (Бата Живојиновић), који је Енглезима, далеке ’52. „забио“ одлучујући гол. Моцо жели да напусти сигурни малограђански свет, где се сви послови завршавају преко везе и на име славног оца. Намештење, сигуран посао без рада и заслуга, место у друштву, лако су доступни, само је потребно препустити се колотечини и устаљеној пракси и не таласати много, а онда је све ту посао, новац, стан, живот без муке, признање, заслужни положај у заједници. Али, Моцо не жели сигурним, утабаним путем, радије бира самостални избор, ризик и авантуру. Преко старе познанице и љубавнице Миле (Соња Дивац) долази до посла, запошљава се у струци у комбинату који производи јаја, пилиће, кокоши. Фасцинира га модерна технологија, али не у смислу да је у потпуности примени у производњи хране, већ да дође до што квалитетније хране, природне и здраве. Међутим, његови приоритети нису приоритети ни фирме у којој ради, а ни самог друштва, ни глобалног односа према људској исхрани. На првом месту су лични интереси и сујета појединаца, зарада, манипулација и лаж. Долази до сазнања да је одавно нарушен природни процес у производњи хране, али се лаж крије и манипулише се истинином, продајући се наивнима као „шарена лажа“, а сви притом постајемо глупе кокоши, којима се може одузети све, идентитет – природност и изглед богом дан, са свим што краси једно живо створење, укључујући и његове ерогене зоне. Очигледна је алузија аутора и потреба за друштвеном критиком у ком нас је систем, не само политички, већ и онај економски, привредни, учинио немоћним и бескорисним, кокошима, којима је одузето све што им је природа дала, а оне су бедно само средство манипулације.
ЗВЕР ЗА КОКОШАРСТВО И ЈАЈАРСТВО
Једини отпор манипулацији и лажи у једном социјалистичком колективу, где данас и престаје значење и смисао префикса социјалистички, а замењује га глобалистички контекст, где се губи свака природност и индивидуалност, јесте млади ветеринар, који верује у „кокошињизам и ренесансу“, како каже његов искусни и резигнирани колега Ђока (фантастични Бора Тодоровић). Момчило још верује да је могуће заобићи индустријски инжењеринг и вратити се производњи здраве исхране, унапређене технологијом. Моцо бије своје битке против лудог, сујетног доктора Поповића Кикиреза и његових метода (Никола Симић), али на крају признаје пораз. При том наш јунак трпи поразе на свим фронтовима, љубавном, социјалном плану, мири се са судбином, али ипак не до краја.
КОКОШЈА ПОБУНА
На самом крају филма, кад се чини да је већина, злоупотребивши у основи добру и племениту идеју Момчила Стоисављевића о производњи здраве хране, манипулишући њом на најгнуснији начин, однела победу и превагу, промовишући наказно алфа пиле – монструма без врата, са закржљалим крилима и кратким ногама, без ерогених зона, долази до неочекиваног обрта. Моцо се не мири са судбином, не предаје се и не пристаје на манипулацију моћнијег противника. У просторију, где се славе „велики успеси“ колектива и могућност баснословне зараде у будућности, упушта у просторију невине пилиће, произведене у инкубаторима, на хиљаде њих, који на крају у потпуности завладају простором, истиснувши људе. Моћна сцена у којој је сабрана и данас јака и важна порука филма, да ипак на крају побеђује природа, ма шта јој радио човек и на који год је начин уништавао и злоупотребљавао, природни закон је неуништив и руши све глупе и монструозне, себичне људске науме. Филм је на неки начин и прорачански и у овом времену актуелизује важне теме – шта смо у својој себичности урадили другим живим бићима и природи самој, да ли је здрава храна заиста здрава и могућа у веку опште манипулације и лажи, чиме се хранимо и какав свет остављамо иза себе?
