ИНТЕРВЈУ: ГЛУМИЦА ДУШИЦА НОВАКОВИЋ У МОНОДРАМИ, ОСМОМАРТОВСКОМ ПОКЛОНУ СУГРАЂАНКАМА ЗАВИЧАЈНОГ ДРУШТВА “ЧАЧАНИ”
-Удаја за краља? Која би то млада, или мање млада жена испустила? Можда нека античка хероина, а ко сам ја? Девојка из дивљег поља. Дама, без камелије – каже краљица Драга у овој представи
Монодрамом “Знамените жене Србије – Драга Машин” коју је у понедељак, 5. марта, извела Душица Новаковић, глумица Позориштна на Теразијама у Београду, Завичајно друштво “Чачани” наставило је вишегодишњу традицију обележавања Дана жена позоришним програмом повећеним управо знаменитим Српкињама. Глумици Душици Новаковић, писцу сценарија, редитељу и продуценту представе Зорици Симовић и краљици Драгињи Драги Обреновић, заједничко је порекло. Све три су из Горњег Милановца. Разлог више за женску и локал патриотску солидарност. Мудрост, очај, усхићење, заљубљеност, одлучност, преиспитивања, инат, страхови, па и разочарања, емоције су које су “проговориле” из Драге Машин кроз страствену глуму Душице Новаковић, која чачанску публику у Студентском ресторану, није оставила равнодушном. Након готово сат и по дружења и спонтане идентификације женског гледалишта са српском краљицом, уследила је до касних сати, традиционална осмомартовска забава.
Душица Новаковић је завршила глуму у класи професора и глумца Небојше Дугалића на БК универзитету, где је држао класу. Стални је члан драме Позоришта на Теразијама, игра велике наслове, од “Бриљантина”, који је био њен први професионални пројекат, до мјузикла “Мама миа”, “Цигани лете у небо”, “Мистер долар”, “Косу” игра у Атељеу 212, “Ребеку” у Мадленијануму, док у Народном позоришту игра и у дечјем мјузиклу “Никола Тесла и битка на магнетном пољу”, тако да је веома ангажована у београдским позориштима. Имала је улоге у телевизијским серијама “Синђелићи”, за запажену епизодну улогу у последњем серијалу “Село гори, а баба се чешља” добила је и награду на Фестивалу домаћих играних серија, глумила је у серији “Мирис кише на Балкану”, “Заборављени умови Србије” итд.
Како сте дошли на идеју да играте контраверзну и трагичну краљицу?
– Иако је можда била антихероина настојале смо да осветламо образ овој нашој Милановчанки, да је негде оправдамо у свим њеним поступциима, који су довели до трагичних последица. Пре неколико година Зорица Симовић и ја смо за “Дане Настасијевића” у Горњем Милановцу радиле представу о Момчилу Настасијевићу. Ја сам играла Бојану Јелачу, мој колега Андрија Даничић је играо Момчила, и по успешно завршеном раду, Зорица је рекла да би волела да напише за мене монодраму. Тако се родила идеја да краљицу Драгу, која је била Луњевица, па удата Машин, па удата Обреновић, одбранимо пред судом историје, и то је донекле и наша дужност и обавеза. Било је заиста инспиративно радити једну такву трагичну антихероину, оправдати је и осветлити као жену, краљицу. Њена судбина је била толико трагична, удата за краља, а и даље су је звали по бившем мужу… Била је некако обележена. Њу су заувек упамтили као Драгу Машин, и кад је умрла звали су је Драга Машин, а она је заправо била краљица Србије Драга Обреновић.
На који начин сте, којим аргуметнима покушали да је оправдате?
– Покушали смо да сагледамо све њене поступке из женског угла, поступке ње као жене. Која би то жена одбила да буде краљица, да се не уда за краља? Која би то жена рекла, ја не желим да будем краљица земље, не желим да се удам за краља? Која, ниједна! Поготово у данашње време. Свака жена тежи ка томе да буде успешна, свака ради, како на својој каријери, тако и на друштвеној лествици, дакле, не постоји у женској бити осећај инфериорности. Све ми жене смо негде сличне, тежимо да успемо и у каријери, али и као жене, и као мајке, и то је код нас жена некако универзално. На тај начин смо желеле да сагледамо њену причу, да видимо због чега је чинила неке ствари. Замислите ситуацију да сте краљица Србије и да ћете, ако за две године не родите престолонаследника, бити “смењени”, да ће хтети да вас уклоне и онда се, наравно, трудите свим силама да останете на тој позицији на којој јесте, и то још поред човека кога волите. Покушале смо да испричамо њену истиниуту причу, сагледавши је из више углова, али првенствено из њеног.
Било је драма, серија, али готово да нико није сценски урадио Драгину причу из њеног, личног угла?
– Да, кроз историју, кроз ТВ драме, серије, па и представе, Драга је увек приказивана кроз нечији други поглед. Кроз поглед краљице Наталије, или кроз поглед самог Александра, или кроз заверенике. Никад није била приказана из сопственог, личног угла, није имала прилику да каже своју причу. То је оно што смо ми овде покушали и надам се успели да урадимо. Ту су њена преиспитивања првог интимног сусрета са краљем у Бијарицу, улога његове мајке која ју је гурнула у његов загрљај, од које је била млађа само шест година, њен категоричан став да она није “пијанчура” Лепосава Милићевић, остаје млада и изгнана удовица после несрећне удаје за Машина, ту је борба да постане по сваку цену мајка, свакодневни страх од претњи атентатом где год би кренули, живот у кућној изолацији, а на другој страни спас у Сашиној (Александровој) љубави, и страст… “Била сам немоћна пред својом страшћу, а реч страст, значи страдање, да те подсетим”, каже Драга краљу у њиховом дијалогу… Све су то дубоки пориви за жену и њене одлуке и аргументе…
Чиме драмски документујете њену велику љубав, она је била јака жена, али требало је све то ности са таквом репутацијом и непријатељима?
-“После дуге самоће неко се привио уз мене, па још млад, неискварен, веран… Па, која би то жена одбила? Удаја за краља? Која би то млада, или мање млада жена испустила. Можда нека античка хероина, а ко сам ја? Девојка из дивљег поља. Дама, без камелије.” То је један део монодраме који ја много волим. У тој реченици јесте суштина целог њеног живота, она ту прилику једноставно није испустила, као што не би ниједна друга. Сигурно је да јој не би помогла никаква калкулација да то није била љубав. Енглески краљ је абдицирао због љубави, зашто не би и српски?
-Ја верујем да су они били у великој љубави и постоји једна реченица која много говори, а изговара је Драга: ”Када су ми господа Генчић и Нешић банули у кућу, знала сам да је мојим сновима дошао крај. Генчић ме је преклињао да се склоним, да се не удам за краља, да ће то бити спас за Србију, да ће ме сви благосиљати, а да се венчам са краљем, то никако не би био ред.” А Александар је говорио да је она његов спас… Она је била знатно старија од Александра и за то време, то није било уобичајено. То је било скандалозно, ем старија од краља, ем удовица, већ удавана, то је био велики скандал за то време.
Упркос свему, била је лепа и веома образована жена за своје време?
–Била је несхваћена, живела је у 19, али је била жена 20. века. Драга је дефинитивно била неко ко је померио границе женског положаја у друштву, у том периоду. Она се школовала у Београду, путовала у Француску, говорила неколико језика, француски, руски и немачки, преводила је, писала, радила као новинар у женском листу “Домаћица”, свирала клавир од ране младости… Толико је била образована за своје време, да је управо тај њен напредак био потпуно погрешно схваћен од млађих жена. Има један део где она каже “Нисам веровала да писање и превођење може толико да засмета београдским дамама које су биле, мање више, нешколоване, али су имале вишак слободног времена и служавке. Е, потценила сам њихову моћ”. Сматрале су неморалним тај њен авангардизам, тако је, а она је заправо била жена која је желела да буде еманципована…
Ипак, сви су били против ње, против њих…?
-Јесте, и родитељи, и влада, и војска. Удаја за краља није је учинила краљицом. Тражили су му жену у Италији, Грчкој, Црној Гори… Ломила се, и сама каже: “Бог је дао да се повучем и покајем, али ђаво није, Нешић, ударио је у моју гордост, свог најбољег савезника, речима – Где сте ви Драга за краљицу?” Тад се у њој, како каже, пробудила узаврела устаничка крв њених предака, Луњевица и Чарапића… “Пред судом историје требаће ми непоткупљив адвокат, с душом!”, једна је од кључних реченица које изговара у прилог одбрани своје приче…
Зорица Лешовић Станојевић
