ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Боравак академика Матије Бећковића на Благовести у Чачку био је прилика да му поставимо нека питања везана за песништво, стање у култури, положају Србије у свету, животу који је постао ријалити програм, али и за актуелна збивања на политичкој сцени Србије…
„Жеже васион“, један је од стихова и наслов постхумно објављене збирке песама чачанског песника и Вашег пријатеља Бранислава Петровића. Визионарски стих… Да ли ће ова планета саму себе спржити злом које се, изгледа, отело и размахало?
-Брана Петровић је би један од најпопуларнијих, најчитанијих и од књижевне критике најприхваћенијих српских песника. Па ипак, и он је остао недовољно прочитан и једнострано протумачен. Прикачена му је етикета естрадног песника, што је била освета оних, које нико не чита и не разуме. Његово предосећање будућности и апокалиптичне визије, нажалост су, не само врхунци српске поезије, него и оно што се на наше очи остварује: „Кад гори човек/ Цео свет се греје/ Кад изгори човек /Тад пепео све је!“
У Ваше „Три поеме“ кажете: „Љубави има колико и Бога… И да планине помериш, / Ништа си, ако љубави немаш“. Зашто се свет одрекао љубави као принципа, суштине, става?
–Свет се можда заиста одрекао љубави, али Творац није. Није истина оно што говоримо, ако у нама нема љубави. До другог бића не допиремо, ако га не волимо. Мржња је сама по себи лаж. То су неки од аксиома на којима почива свет и због којих Сунце греје.
„Сети се песника који не постоје, /”А једино вреде због љубави своје“, стих је из молитве коју пишете у поеми „Учини ми љубав”. И Ви тврдите да је поезија поље слободе, али је нема без љубави… Шта је за Вас љубав?
-Да останемо код оног што је рекао Платон: „Љубав рађа песнике!“ Тиме је речено све. О чему говоримо кад говоримо о љубави – један је од славних наслова који поручује да о чему год да говоримо – говоримо о љубави. Хтели не хтели, знали не знали.
КУЛТУРА СКРАЈНУТА У ЦЕЛОМ СВЕТУ…
Култура је и даље на маргинама државних приоритета, музеји затворени, продукција препуштена индивидуалној иницијативи, националне институције преживљавају, нуде нам „заједнички језик“… Земља без културе не постоји, кажете. Да ли смо ми то на сигурном путу самозатирања?
-Политика је одавно скрајнула културу да не смета њеним наумима. То се десило на целом свету и то је мало помало, почело да угрожава целу планету. Уметост је замењена антиуметношћу, стварност фикцијом, уметници псеудо уметницима. Код нас се дошло дотле да су најугроженије институције старије од Републике Србије: Матица Српска, Српска књижевна задруга, па и САНУ, СПЦ и српски језик. Заједнички језик који спомињете и који се нуди, кажу да не би имао име и да није важно како се зове. Да ли неко може замислити да би Срби, после свега што су на том језику створили, у двадесет и првом веку могли почети да пишу и говоре језиком који нема име?
Али, зато смо добили ријалити програме, на екранима и у животу. Да ли је довољно променити канал, или искључити телевизоре, и остати чист од тог смрада, који нико још увек да поштено опорезује, ако не може да укине?
-Али, што више канала мењамо, све су више исти. А који нису, једва одолевају да се придруже. Као да је Велики Брат увео и ријалити оружје, које оставља ништа мање последице од обогаћеног уранијума. Кад би се за истинске вредности употребила оружја која се користе за лансирање шунда и шуфта- где би нам био крај!
КО ИЗДРЖИ ДО КРАЈА, ДОЧЕКАЋЕ…
Рекли сте да „Косово за нас није територија“. Многим формалистима је то данас пука математика, а не метафизика. Прецртали су ту једначину, зато што не умеју да је реше, као и сви лоши ђаци… Верујете ли у мисију поздрава „Догодине у Јерусалиму“?
-Важно је да се то не заборави. И да то догодине остане – догодине. (Макар сада личило на оглас, који је неки угоститељ написао на вратима свог ресторана:“Сутра џабе!“). Ко издржи до краја, дочекаће и то сутра и то догодине.
Да ли су „кока-кола“, интернет, ајфони… нови симболи неоколонијализма и контроле света? Све је више следбеника ове „нагрижене јабуке“ на телефонима, симбола прогнаних из Раја… Значи ли то да су нам близу и врата пакла?
-Први пут у историји, захваљујући нагриженој јабуци и другим њеним изумима, све што се догађа на свету човеченство гледа и преживљава истовремено. Можда нам се зато чини, да горе никад није било. И да цела планета стрепи и мисли исту мисао. Па упркос свему: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео интервју са Матијом Бећковић у најновијем броју „Чачанског гласа“)
