ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (10)
НИКО И НИШТА
У оквиру пројекта под називом „ВИП Кинотека“, дигиталне рестаурације за очување српске филмске баштине, који реализује Југословенска кинотека, уз подршку компаније ВИП Мобиле, у уторак је у великој сали Дома културе приказан незаборавни филм из 1976. године „Специјално васпитање“ редитеља Горана Марковића.
У другој половини седамдесетих у југословенском филму на сцену ступа једна нова генерација филмаша, које само условно можемо назвати „Прашком школом“. Наиме, у то време група аутора (Горан Марковић, Срђан Карановић, Горан Паскаљевић, Рајко Грлић, Лордан Зафрановић и нешто касније Емир Кустурица) се школује у Прагу, у једној од најпрестижнијих филмских школа тог времена. Утицај чешких редитеља и професора, видан је у сагледавању стварности, бар код већине поменутих редитеља. Оно што их једино повезује, изузев у случају Зафрановића, је одређана доза спонтаног, животног хумора, који неспутано излази из добро написаних дијалога, уз одличне глумце који играју у филмовима, нове младе генерације. Хумор је ту да бар на тренутак засени понекад веома суморну збиљу социјалистичког друштва, у коме смо живели и проблема о којима се углавном ћутало. Места за побуну у таквом окружењу било је веома мало и млади филмски редитељи су имали специфичан однос према својим јунацима, који бар на тренутак дижу свој глас против друтвене неправде и крутог система, неспособног за уочавање друштвених разлика и специфичности.
Горан Марковић се издваја од својих колега по томе што се од свог првог филма „Специјално васпитање“ бави институцијама система које не функционишу како треба и угрожавају појединца својим претераним инсистирањем на бирократској форми, својом нефлексибилношћу – потпуна неспособност већине чиновника да се прилагоде одређеном случају и посебним околностима у којима се налази појединац, већ се поступа површно, по овешталим процедурама, без много таласања и одступања од основних норми, што често у животу и доводи до трагедије. За све набројано, добар пример је управо филм „Специјално васпитање“, који се, рестауриран и дигитализован у новом сјају, након 41 године од настанка, поново приказује у српским биоскопима у оквиру пројекта ВИП КИНОТЕКА.
Суштина ове филмске приче је у томе да у установу за преображај младих преступника, коју су некад популарно у нашем друштву звали „поправни дом“, готово истовремено стижу потпуно три различите особе, важне за даљу причу. Млади Пера Трта (Славко Штимац) је провинцијски ситни преступник, који се прилагођава животним околностима, у којима је чист губитник, у суровом окружењу, у којем је потпуно сам и ослоњен на своју сналажљивост, уз често изврдавање поретка и закона, онолико колико му је потребно за слободан живот. За оца не зна, мајка се проституише, а уз то је и алкохоличар и Трта је препуштен да се сналази сам. Мало штрпне овде, мало онде, ситне крађе на пијаци (узима само колико му треба), понекад рука у туђем џепу, да има новца да преживи, мало „тапкања“ – преступ данас заборављен, препродаја, биоскопских карата. Њега у стопу прати симпатични, наивни милицајац (Љубиша Самарџић). Он се према Трти истовремено понаша и заштитнички, али и као чувар реда и закона, приводи га правди кад је потребно, али и надокнађује штету од одузетих карата за „тапкање“ и препродају. Очинска фигура, која Трти на неки начин замењује правог оца, кога никад није имао, а са друге стране је и нека компензација за самог Цана, који дуго нема деце. Између њих се развија посебан однос, много другачији од оног између једног малолетног преступника и представника закона. Провинцијска разбарушеност и топлина нестају оног трена, када се доноси пресуда да након одласка Перине мајке у душевну болницу, наш јунак мора у специјализовану установу за преваспитавање, због низа преступа и ситних крађа, а и због тога што нема ко да брине о њему. За пратиоца у велики град, суд одређује Цана, спетљаног и добродушног милицајца, нетипичног представника закона, суштинску добрицу, мало трапавог, али оданог служби и закону.
Пера ускоро сазнаје за сву суровост света, у коме нема оне провинцијске опуштености, немара, али и топлине и разумевања од стране представника закона и реда. Сусреће се у поправном дому са неумољивом бирократијом и одсуством емоција у сусрету са државним чиновницима, односно, онима који су задужени за васпитање младих преступника. Први сусрет са ригидношћу самог система, који представљају људи попут управника (Мића Томић), домског психолога, или полицијског инспектора, задуженог за малолетнике, веома је болан. Ништа није боље ни окружење Периних сапатника, кроз собне другаре (Сарма и Фикрет), врло брзо упознаје сурова правила одбачених, где нема љубави, поверења, већ насиља, суровости и цинкарења. Ситуација се донекле мења, кад у дом стиже васпитач Жарко Мунижаба (фантастични Беким Фехмиу), неконвенционални педагог и васпитач са великим искуством, стално у сукобу са крутошћу система, који не разуме његове васпитне методе и зато често мења установе у којима ради. Жарка не занимају правила од „паира“ – низ васпитних догми у којима нема животне ширине, он својим штићеницима помаже, строгошћу, али и љубављу и поверењем. Кад се љубав и поверење изневере, стиже казна, то је језик који врло добро разумеју преступници. У дом стиже и Љупче, повратник, који није класичан преступник, он нема криминални досије, већ је ту због немоћи система да реши његов тежак случај и смести га на неко примереније место. Љупче (одлични Александар Берчек) свој отпор систему који га не разуме и не прихвата, налази у ћутању и сталном бежању из установе у коју је смештен и где по свему не припада. Искусни васпитач врло брзо укапира да је Љупче кључ за успех у раду са групом коју води. Ослања се на поверење, које сматра кључном споном између себе и штићеника, наилази на потпуно неразумевање колега и претпостављених. Упоран је у својој борби против бездушног, бирократизованог система, користи Перу, да би изазвао промене код Љупчета и укључио га у живот заједнице. Сви напори не мењају ни Љупчета, али ни остале, који првом приликом изиграју Жарково поверење, предвођени Фикретом краду по Београду, а касније учествују и у масовној тучи.
У свим овим ситуацијама се види да их лицемерно друштво не жели, да му не припадају и да неће никад бити део њега. То болно сазнаје и Љупче на једном пропалом журу београдских снобова, које организује девојка која се загледала у њега. Он мучну ситуацију, решава грубом истином да је све лаж, да нема, кола, нема сервис, да живи у дому – МИ СМО НИКО И НИШТА. Одлука да након дужег времена проговори и да каже оно што га дубоко боли, оно што је истинито, али и што представља друштвену неправду у свету, где је једнима дато све – породица, образовање и све животне радости и то имају без заслуге од рођења, а други немају ништа, чак ни љубав, ни разумевање. Истина коју изговара растера снобове, а Љупче заврши у кревету у Мирином страсном загрљају. На тренутак све личи да иде у добром правцу, али отрежњујуће на све делују, испоставиће се касније, лажне оптужбе да су момци покрали Мирине родитеље.
Лаж лицемерног друштва, које олако оптужује и ставља без пардона жиг на неприлагођене, одводи Љупчета у трагичну смрт, а за систем је он само једна бројка, случај на који треба ставити тачку, кад се сазна права истина и стави потпис на крају. Завршна сцена у којој Жарко Мунижаба од инспектора у мртвачници сазнаје да се обуставља поступак против његових штићеника, зато што је Мира признала да је на тренутак позајмила новац од родитеља, оставља немим искусног педагога и васпитача, који у тишини, заједно са Пером, налази једину утеху од друштвених неправди и система који не уме да прихвати реалност и решава проблеме. Друштво без поверења и емпатије осуђено је на пропаст, а појединац не може много у сукобу са овешталим системом који нема разумевања за појединачне случајеве и за оне који не могу равноправно да трче у животној трци, више због туђих, а не својих грешака и пропуста. Последњи кадрови пролазе у потпуној опомињућој тишини, у којој седе и пуше актери ове приче уз предивне тонове музике Зорана Симјановића.
Душан Даријевић
Наставиће се
