ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (39)
НЕКА СЕ ДЕЦА НЕ СВЕТЕ ЗА НАШЕ ГРЕХЕ
Најстрашнији ожиљци тек завршеног рата виде се на деци, онима који су због ратнох страхота одрасли пре времена. Онима, који су преко ноћи на неки начин били присиљени да одрасту, а у души остали деца, онима који су немоћни да ставе тачку на рат, већ га продужују кроз своје ратне игре. „Мали војници“ (1967) , филм Бате Ченгића, за који је сценарио написао Мирко Ковач је управо филм о таквима, о ратној сирочади у чијим се главама и душама рат није завршио и који га настављају кроз своје сурове и сирове игре, јер за друге и не знају, нису имали кад и од кога да их науче. Од стaријих су се учили мржњи, убијању, збијању у гомилу кроз припадност својој групи, за друго и другачије једноставно не знају.
КОМУНИЗАМ ЋЕ ДОНЕТИ „ПРАВДУ“
Одмах по завршетку рата, негде у кршу пролази воз, препун заробљених, поражених немачких војника. Морају бити понижени до краја, остати и без чарапа и цокула, да им случајно на памет не падне да беже по љутом камену и кршу. Међу њима и „уљез“ плавокоси дечак, такође без обуће. На њих будно мотри млађани, поносни партизан. Одмах схватамо да је и дечак немачког порекла, син убијеног капетана, као сироче упућен у дом за ратну сирочад. Зове се Хано Десау, васпитан однегован, образован, лако и брзо ступа у комуникацију са пораженом војском, питајући наивно и невино за оца. Расположење се након овог сусрета мења и код војника, којима присуство дечака буди емоције и сећање на властите породице. Један међу њима засвира, али партизански јуноша је ревностан, грубо му одузима усну хармонику и даје дечаку, који ускора напушта тужни скуп и одлази пут дома за сирочад. Прилику за бекство је искористио и војник хармоникаш.
КАД ЉУДИ ПОСТАНУ БРАЋА
Дом је смештен у бившем самостану, а млади Хано Десау затиче немилу сцену на самом улазу у нови дом. Разјарени дечаци јуре преживелог немачког вучјака, да му се освете за све јаде које су преживели. Егзекутор над јадном животињом је најстарији међу њима, бивши борац, Личанин, кога сви зову Бомбаш и који је једва старији од осталих, али има велико ратно искуство и право да носи оружје, којим пресуђује псу. Малог Немца дочекује Јагош (Столе Аранђеловић), управник Дома, који од дечака тражи да промени име у Бошко Грубач, због властите безбедности и сигурности, страхујући да би код деце која су у рату изгубила све, родитеље, дом, безбрижно детињство, појава једног Немца, макар то био дечак и невољник као и они, могла изазвати немир, а можда и потребу за осветом. Јагошева страховања ће се показати током филма сасвим оправдана, чак и изнад очекивања. Ченгић суптилно гради драму и напетост, томе добро доприноси избор локација, крш и вода, а бивши манастир има и посебну симболику. У том светилишту, ратни победници желе да „искују“ новог човека, сада кад нема бога, а на олтару су неки нови богови – творци светске социјалистичке револуције и будућег комунизма – друштва у ком ће сви бити браћа и једнаки, у ком ће све бити џаба, у ком ће сви моћи да уче, а све старо и назадно биће одбачено и недостојно новога човека који чека комунистички рај, који само што није ступио на земљу и љути херцеговачки крш. Проповедници тог новог доба су поштени, праведни и наивни управник Јагош, али и бивши борац (игра га Заим Музаферија), отац дечака Тоље, једног од сирочади који се ниоткуда појављује у потрази за сином, након свих ратних страхота и проналази га у дому.
ЖИВИ БИЛИ, ПА ВИДЕЛИ
Поред нових проповедниика у бившој божјој кући, међу децом, појављује се и божји човек Мате (Мија Алексић), проповедник за оне „затуцане“ и склоне вери у чуда, који очекују одговоре тамо где их нема, који проповеда божју љубав и милосрђе, зна све тајне и види будућност. Чудак, убоги Мате говори – Благо прогоњенима због праведности, њихово је царство небеско и додаје да су деца којом је окружен, со земље, светлост света. Мате вапи ка небу и моли Господа – Нека се деца не свете за наше грехе, нек завлада мир, долази час страшнога суда.
Овог убогог божјака отерају и исмеју верници комунизма, речима – Нема бога, бог је умро, а Мате весело одговара – Живи били па видели.
ПРОГОНСТВО
Одличним сценаријем и ефектном режијом, изграђена је атмосфера неповерења, дечаци са задршком прихватају новог друга Бошка Грубача, који исувише фин, леп и са знањима, њима непознатим, одудара од огрубелог света коме припадају. Не верују му до краја, сумњају, али доказа немају. ‘Ал не лези враже, Хано Десау, лажни Бошко Грубач, неопрезно, свирајући немачку корачнициу, одаје свој прави идентитет. Годинама сабирана мржња, насиље, потреба за осветом, обузимају мале дечије главице и њихова срца, они постају попут звери и прогоне свог сабрата у муци, али у коме виде само непријатеља. Зло куца на врата.
СТРАДАЊЕ
Лаж је откривена до краја, а мали војници више не верују ни старијима, Јагошу и његовој супрузи Луцији, коју силују, зато што су их лагали и обмањивали. Више ништа не стоји на путу њихове освете и мржње и они попут разјарених звери на крају филма прогоне слабијег и желе његово уништење, у њему виде само непријатеља и неког ко је другачији, а не дете, попут њих, жртву рата, као што су и они.
Филм са снажном поруком „Нека се деца не свете за наше грехе и нека завлада мир“, која право „бије“ у срце и главу и у потпуности је актуелна и опомињућа и након нашег искуства са ратовима деведесетих.
Душан Даријевић
