КЊИГА ИСТОРИЧАРА ДР МИЛУТИНА ЖИВКОВИЋА ПРЕДСТАВЉЕНА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ
Књига “Независна држава Хрватска у Србији 1941: усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници: април-септембар 1941” аутора др Милутина Живковића, који је студије историје завршио на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао, а има звање истраживача сарадника Института за српску културу из Приштине, са седиштем у Лепосавићу, представљена је 7. марта у Народном музеју. Књигу је издало Друштво историчара Србије “Стојан Новаковић”. Ову, због обима од више од хиљаду страница, ретко одобрену докторску дисертацију, због квалитета истраживања и постигнутих резултата рецензирали су академик Љубодраг Димић, катедра за историју Филозофског факултета у Београду, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, научни саветници Института за савремену историју. О значају самог истраживања и осветљавању историјских истина у књизи, у Чачку су говорили др Наташа Милићевић, Небојша Стамболија, др Милош Тимотијевић, предузетник Миленко Вујић и аутор. Књига представља први део докторске дисертације др Милутина Живковића о Старој Рашки под окупацијом од 1941. до 1943. године и усташком режиму у Полимљу 1941. године, а уследиће објављивање још два тома.
– Ово истраживање и сама књига почивају на четири основне тезе: прва је та да ширење НДХ на ове просторе није био случајан излет, ишло се по плановима Велике Хрватске, односно, геополитичким стратегијама које је осмислила Аустро-Угарска у 19. веку о продору на исток; друга је да су се тела усташког режима, значи, цивилни апарат, оружништво, усташки покрет развијали једнаком брзином као и у другим деловима НДХ; трећа и јако битна, односи се на расистичке законе који су уведени за Србе и Јевреје и њихову примену, увођење квота за одмазду (50 угледних Срба за једног убијеног Хрвата), велики број акција оружних снага НДХ. Јасно је, да се усташки режим задржао на тим просторима после септембра 1941, српски народ у Полимљу би снашла иста судбина као и њихове сународнике преко Дрине, и четврта и највећа последица је што трошне односе сународника две конфесије, Срба и муслимана у Старом Расу доводи до усијања, што ће бити директна последица масовног страдања и једних и других до 1945. године – истакао је аутор др Милутин Живковић.
Због кратког периода управе, углавном, није било логора, није било чак ни већих прогона, међутим у време јулског устанка, оружане снаге НДХ потпомогнуте масовно од старорашких домаћих муслимана, сузбијају устанике на подручју између сјеничког и бјелопољског среза и у околини Бродарева, односно на Јавору и северно од Нове Вароши, на Кокином Броду и на Увцу, где су биле највеће борбе. Међутим, пре свега, захваљујући вољи великих сила и сила осовине, Италије и Немачке, на првом месту званичног Рима, власти НДХ су почетком септембра биле принуђене да се повуку са те територије, која је била одређена као део италијанске окупационе зоне на Балкану. Немци никад не би пустили Хрвате у своју окупациону зону, али су били врло ради да их подрже да уђу у италијанску окупациону зону, да мало нагризу престиж свог савезника унутар сила Осовине. Муслиманско становништво је у њима видело гарант уједињења са браћом по вери преко Дрине, гарант повратка економских привилегија и повластица из времена Османског царства, као и гарант да се више никад на том простору неће обновити држава са доминантним српским утицајем, истакао је Живковић. Стога су они прво позвали усташки режим, а онда су имали благонаклон однос према њему, већину управних позиција, поготову у цивилном апарату чинили су локални муслимани, док су на водеће позиције унутар цивилне администрације долазили муслимани из БиХ које је кадрирао познати усташа Хакија Хаџић, иначе, повереник Анте Павелића за БиХ. У том периоду за тако мали простор, број страдалих није занемраљив, више од 620 лица, а одмах после њиховог одласка у септембру 1941, Срби траже одмазду. “То клупко верског рата одмотало се и њему се крај није назирао, зато 1945. имамо велике жртве и на једној и на другој страни, поготово на муслиманској, што је последица свега тога што се збивало 1941”, каже аутор.
Он сматра да је за усаглашавање историјских ставова данас у Србији и Хрватској према усташтву касно, и да ће то ићи врло тешко, јер у тренутку када се то могло, после Другог светског рата, комунистички режим се није усудио да дирне у ту тешку тему, јер је планирао да будућу државу прави на братству и јединству. Пошто се већ тада нису на прави начин поставили према томе, зато ми данас поново имамо исте манифестације, усташтва, нацизма и клерофашизма, закључује Живковић.
Хипотека Србима
Комунистички режим је то посматрао тако што је сматрао да само један народ, а то је српски треба да има ту хипотеку, та великосрпска буржоазија, великосрпски реакционизам кроз четнички покрет, док би за Хрвате то била превелика хипотека, тако да њима није ускраћивана та верска компонента, јер је Ватикан центар, језгро, великог међународног утицаја, и нема сумње да су они нашли и потребу иначин да заштите своје интересе преко пута Јадрана, односно у данашњој Хрватској.
Зорица Лешовић Станојевић
