Kultura

Недавно објављен први албум групе “Бело у боји“ из Горњег Милановца: “Стварност коју стварамо“

Ново на музичкој сцени

СТВАРНОСТ КОЈУ СТВАРАМО

-Недавно је објављен први албум групе “Бело у боји“,  „Стварност коју стварамо“ из Горњег Милановца. Тим поводом, ексклузивно за „Чачански глас“, говори историчар уметности Миодраг Даниловић, певач и текстописац

Када и како је настао албум првенац групе „Бело у боји“?
– Албум “Стварност коју стварамо” настајао је у протекле три, а концептуално је обједињен, сниман и миксан прошле, 2018. године. Снимио га је и миксао Иван Петровић у студију “Клиника Петровић”, а издавач је “Take it or leave it records”. У протекле три године пуно тога нам се догодило: снимање ЕП издања, први наступ, победа на квалификацијама за Зајечарску гитаријаду у Чачку, победа на Лесковачкој гитаријади, учешће на фестивалима, бројни наступи и вредан рад у студију, који је ево, забележен на поменутом албуму. Околности у којима је настајао за неке будуће слушаоце неће бити куриозитет, моћи ће да их осведоче слушајући осам песама, колико их на овом издању има. А теме су, неизоставно, љубав и политика, најнежнија потреба и брутална нужност која нам се бахато меша у живот. Ово је наша истина о томе.
Какав је пређен пут до албума, шта се све са вама у међувремену догодило од првих појављивања на Гитаријадама, каснијих наступа по клубовима, фестивалским концертима?
– Постали смо свесни да путем музике можемо остварити утицај на људе који нам, интимно, пуно значи. Као људи који се баве стваралаштвом, неминовно смо, целог живота, изложени утицајима других, подложни фасцинацијама сваке врсте. Из тога се роди жеља да, осим пријемника, будеш и предајник и у тој двострукости примања и давања остварује се смисао, насушна потреба самог постојања. То је нешто на чему ћемо и даље истрајавати, и у глувој соби неког студија и пред људима са којима делимо мисао и енергију.
Какав је у суштини ваш развојни пут?
– Пола године у соби за вежбање, са музиком и стиховима који титрају на неухватљивој ивици слутње, до песама које људи полако почињу да препознају и са којима се већ идентификују. У свему томе, море наступа на којима су се догађале неке сјајне, непредвидљиве и незаборавне ствари. Неке већ постају опште место, нпр. када Науму Симовском пукне жица на трећој песми.
Шта чини вашу ауторску поетику?
-Сјај и талог. Лепота и прљавштина. Љубав и политика. Идеал Мадоне и прљави сокак у коме умиру снови. Ако би требало да се искаже песмом, интимно ми је веома близак онај стари, међумурски блуз, “Љубав се не тржи, нити не купује”. “Љубав је пламен, она сагори сваког, она разобличи сваког, она је оправдање свету за његову наказност”, каже Леонард Коен. А у оној међумурској песми каже се да љубав не могу да укину ни “жбири, жандари, а ни поглавари”. Некоме ће ово бити смешно, али ми у то верујемо и то је срж нашег бављења музиком.
Ко је ко у бенду?
– Милош Кнежевић је наше било и пулс. Лука Јаковљевић је корак и скок. Наум Симовски је призвук, напев и бес. Страхиња Стефановић је први и последњи тон, титраво светло и енергија. Моја маленкост је дах и крик. Нека читаоци наслуте.
Ко вам је и на који начин помогао у настанку првог албума?
-Породице, стрпљењем и разумевањем, спонзори, град и пријатељи подршком, моралном и материјалном (поименце су то Ивица Милошевић, Небојша Бежанић, Лазар и Ненад Јовановић, Културни центар Горњи Милановац, Serbian world music festival, Спектар д.о.о. Горњи Милановац, и Штампарија РП д.о.о. Горњи Милановац). Немам довољно речи да искажем захвалност.
Да ли ауторска музика у Србији има будућност?
– Да ли музика уопште има будућност? Скоро сам на Јутјубу гледао неког инструктора певања који анализира живо извођење песме “Грејс” Џефа Баклија, којег иначе до тада никада није слушао. Живот ми се смучио. Постоји тенденција да се певању приступа тако, “инструкторски”. Певачи су све мање људи који исказују своју крхкост и силу, а све више машине за певање, технички беспрекорне, а изражајно хендикепиране и неубедљиве. На другој страни, музика је без спора и отпора, “музика је постала испразна забава”, како је још осамдесетих певао Слободан Тишма. У свему овоме, догађају се аутори и извођачи који хазардерски, без икаквих меркантилних побуда, следе своју визију и у времену свеопште оргије, кад је скоро све оправдано, доступно и могуће, гањају оно што нам измиче, људскост, љубав, човечност. Гањају Бога тамо где га више нико не тражи. Оно што ме у том смислу посебно дира и што са пуно пажње пратим су наступи вероватно последње поставе MC5,  затим све што ради Horhe Elbreht, Ariel Pink, Harlan T Bobo. Од аутора са нашег простора „Архангел“, „Мизар“, „Лајбах“.

     
Како видиш музичку сцену у Србији крајем јануара 2019, а како у родном граду?
– Свира се пуно и интензивно, снима онолико колико могућности технике дозвољавају, значи више него икада у историји музике. Ауторска сцена, у смислу полагања рачуна и одговорности суду историје, неминовно остаје на терену маргине, исказујући своје противљење текућем стању духа и ниском, устајалом нивоу свести. Као у раном периоду хришћанства, имамо вештачко произвођење хистерије путем медија, помпу и сјај који су лажни, и људе који су заборавили на своје достојанство, комшилук који је заборавио на своју одговорност за свако дете, и суревњивост која не допушта право на своје, другачије, искрено мишљење. Насупрот овоме, ничу и појављују се мале енклаве независног духа, у којима се догађа нешто заиста право, медијски и даље недовољно видљиво, али суштински важно. Том миљеу припада и звук о коме је реч, и бенд и албум о коме разговарамо.
Који су то блиски-братски бандови са којима сарађујете?
– Четири особе, Плишани малишан, Бели пешкири хотела Саркофаг. Има их још пуно, али са ова три најтешње.
Да ли стање опште кризе, духовне, материјалне погодује уметности или не?
– “Чему поезија у оскудна времена”, питао се давно један немачки песник. А ето, и у оскудна времена, тешка, када су људи у озбиљним искушењима, кроз отпор и непристајање, јављају се обриси новог, тежња за праведнијим светом, макар у песми, на страници књиге, у незаборавном гесту неког уметника.
У чему налазиш инспирацију за своје текстове?
– Често ми се чини да сам у ситуацији ненајављене посете, ствари се напросто догоде. То је најчешће на оним пробама када смо сви отворени, Лука донесе бас линију, Наум смисли неки лајтмотив, Страхиња и ја порадимо на хармонији, Милош да одлучујућу реч о самом аранжману. У нашем раду, музика увек иде пре речи, израз, ритам, дикција, интонација су у служби музике. Увек се иде линијом повезивања, идентификације атмосфере коју задаје музика и онога о чему се пева. Тако су настале многе песме на овом албуму, насловна, “Сасвим природно“, „Пена на таласима“ и “Куда ако смем”, која у првом лицу описује Одисеју емигрантске кризе. Неке сам донесем од куће, а над некима се добро ознојим, док не погодим реч која најсугестивније исказује сам садржај песме.
Шта Чачак за тебе лично и за банд „Бело у боји“ представља?
– Чачак је за мене одувек био извор трајних фасцинација, град у коме је Мирослав Марић уређивао незаборавне бројеве часописа “Градац” са темама из стрипа, у коме су Милен и Миленко уређивали “Арт 032” (који више не излази) и за који сам и сам писао, у коме је Декара објављивао свој “Лавиринт”, из којег су неки мени веома драги пријатељи (Тица и Феликс из бенда “Manisent i mentalnost”, Катарина из бенда “Јао јао девојке”), које сада не виђам колико бих хтео. Град у којем сам се лично и професионално остварио сарађујући са музејским, галеријским установама које су светског нивоа и радећи свој примарни, наставнички посао. Укратко: вертикала духа. А, за бенд, то је место прве победе и реализације првог, неформалног издања, за које стојимо захвални Ацу Савићу.
Која је то стварност коју стварамо?
– Прижељкујемо стварност у којој ће се људи социјализовати у својој улици, испред куће, а не путем социјалних мрежа, које нас све више отуђују у лажном, брижљивом креирању слике о томе како желимо да будемо виђени. Стварност у којој ће заједништво стварати сигурност, и у којој ће императив бити враћен на основне људске потребе којих уистину нема пуно, али су и поред свега што чинимо и даље неуслишене. Стварност у којој ће у средишту свега бити брига о васпитању, старање о култури и чување здравог окружења и постојећих ресурса. Реците ми кад укључите ТВ колико заиста има тога, а колико афера, скандала, бахатости, осионости, неморала, полусвета? Ако су то садржаји који не одговарају ономе што желимо да видимо, онда нека свако крене од себе, а у име своје породице, комшилука, улице, града и тако редом. Ако ћемо само јадикујемо над собом неће се догодити ништа, наставићемо да гледамо директан пренос своје пропасти. А да ли је то нешто што ико уистину прижељкује?

Душан Даријевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.