”Први Војиновић који се помиње у документима овог краја јесте Ђорђе. Супруга му беше Петра. Они родише пет синова. Дођоше им снаје у своје време. И тако поче живот, рађање и умирање…”
Забележени подаци сведоче да су се Војиновићи у Атеници настанили 1806. године. Према предањима старијих мештана, чак и много раније, у 18. веку… Дошли су из Метохије. А зашто говоримо баш о њима и њиховом родослову?
Однедавно у свету књижевности појавио се нови аутор, др Радич Војиновић, познати чачански стоматолог, сада пензионер. Крајем 2018. представио је две своје књиге, ”Војиновићи у Атеници” и ”Било па прошло”. Није то било некакво представљање нових дела на сва звона, него тихо и повучено, у кругу породице и најближих пријатеља.
– Хтео сам да оставим неки писани траг о нашим прецима, док ме смрт не претекне – нашалио се др Војиновић. Али, у збиљи, главни разлог је што се у вртлогу свакодневице ретко ко потруди да сазна нешто о свом пореклу. Као да је свет почео од нас.
– Одлучио сам да напишем неколико страница о својим прецима. Највише због оних који су дошли на овај свет, а нису баш најбоље упознати са тим од кога воде порекло, и због оних који ће тек доћи да продуже век овом роду. Нека им овај текст буде као светионик и оријентир када буду дошли у оне године кад се човек пита: ”Ко сам и одакле су моји преци?” Није ми била намера да пишем аутобиографију или мемоаре. Са таквим приступом могуће је да човек оде у пристрастност и да се оствари тежња за улепшавањем неких догађаја. Због тога је најбоље да други пишу о нама и нашим делима и неделима. Наравно да је у овом писању доста тога прећутано. Остаје да, они који буду наставили ову причу, скупе, истраже, опишу догађаје и сачувају успомену на своје претке и претходнике, зато што се много тога заборави и изгуби из сећања… Ова књига се може допуњавати веродостојним подацима о прецима данашњих Војиновића. Такође, прихватам сваку исправку уколико се нека грешка поткрала у мом казивању – каже др Радич Војиновић.
ПОЗНАТИ ПОЛИТИЧАРИ
Како је већ поменуто, у Атеницу се први доселио Ђорђе. Са Петром је добио пет синова, Мијаила, Љубисава, Милосава, Милисава и Илију. Ђорђе Ђоко Војиновић био је угледан човек у својој околини и биран је у тадашњу Скупштину Србије. Живео је до 1837. И његови синови су наставили да се баве политиком, посебно Милисав. Он је, као члан Букурештанских депутата, учествовао у довођењу кнеза Милоша Обреновића на власт. Милисав је био и председник Атеничке општине и члан Светоандрејске скупштине…
У то време и деценијама касније, Атеница је била жупно село са реком, воденицама, баштама, виноградима и пашњацима. Помиње се и у епској песми ”Бан Милутин и Дука Херцеговац”. Ђорђе и њенови потомци, они који су преживљавали болести и ратове, постајали су угледни домаћини, а стигле су генерације школованих људи и признатих професионалаца… И не бисмо да препричавамо књигу ”Војиновићи у Атеници”. Био је ово тек покушај да заинтригирамо читаоце. Књига др Радича може се набавити у књижари ”Реч”. Писана је једноставним и разумљивим стилом и како то обично кажемо, чита се у даху.
Вредно је још помена да је Радич, уз помоћ свог пријатеља Слободана Никетића, обновио споменике својих предака на Атеничком гробљу.
ВЕДРИНА – НАЈВРЕДНИЈИ ПОКЛОН ОМЛАДИНИ
Друга књига др Радича Војиновића, ”Било па прошло”, садржи кратке и врло занимљиве приче из живота аутора, од детињства и младости до зрелог доба. У њима су свакодневица наше вароши и села, људске нарави и навике.
– Приче др Радича Војиновића су кратке, љупке и личне, а ипак врло пристојно личне, те за себе лако задрже пажњу пробраног читаоца пријемчивог за лепо, а лепог у њима има. Има и сећања, и опсервација, претпоставки, ведрог философирања и истине – навела је рецезент Ивана Пајић. И ово је још један намерно одабрани цитат из рецензије, тек да побуди радозналост будућих читалаца.
Ко је писац о коме смо говорили, одскора и у свету књижевности?
Рођен је 1937. у Атеници од оца Уроша и мајке Олге, родом из породице Тодосијевић из Трнаве. Завршио је Стоматолошки факултет у Београду, а радио је у чачанском Дому здравља, као специјалиста за дечју и превентивну стоматологију. Ожењен је Јеленом, има ћерку Маријану, зета Ивана и унука Николу.
Осим Радича, Урош је имао ћерку Ружу и синове Ђорђа, Милисава, Видана и Бранка. Ружу и Ђорђа добио је у браку са првом супругом Јулијаном.
– Радич Војиновић је такав – нормалан, несавијене кичме, постојан. Свом потомству светао узор. Својим пријатељима драгоцен саговорник. По савету нашег хришћанског философа, благопочившег Жарка Видовића: ”У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у старца ни старијих, налазио разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједница – речи професора Владимира Димитријевића засигурно најбоље описују аутора недавно објављених дела ”Војиновићи у Атеници” и ”Било па прошло”. Али, траје и трајаће…
