СЕЋАЊА НА ДРАГАНА КУВЕКАЛОВИЋА ЦИЛА- БИО ЈЕ ЧОВЕК ИЗ БУДУЋНОСТИ
НАУЧНИК – БЛУЗЕР И ПРИЈАТЕЉ
Једноставност живота зрачила је из сваке његове речи, геста, осмеха… Док бисте разговарали са њим о било чему, све је изгледало тако лако. Ово потврђује и Владан Ницовић, Цилов друг из гимназијских дана, који каже да је мало Чачана који Цила нису познавали, али су само ретки знали какав је то “мозак”.
– Оно што је увек прво привлачило пажњу људи код њега биле су његове очи, насмејане и радознале. Сјај у њима био је посебан када би говорио о природним наукама. То је понео из куће, посебно од оца, који је био врстан мајстор. Неколико пута био сам у њиховој радионици у дворишту, била је спремна да се у њој направи све што се замисли. Све што је сазнавао кроз школу, у теорији, Циле је то у тој радионици настојао да претвори у стварност – жива су сећања Владанова. Била су то заиста нека много лепша времена, каже Владан, описујући Драгана као ненаметљивог, али никада себичног у свом знању.
– Имали смо у одељењу доста талената за природне науке. Све што су знали преносили су нама, помагали нам да савладамо оно што нам је остало нејасно… И касније, када смо се сусретали на ПМФ-у, у Београду, Циле је зрачио оптимизмом… Када смо чули да га нема, као да је свет постао на тренутак неко друго место. Ми сада, наша генерација из Гимназије, кад год се окупимо, сећамо се њега и још једне школске другарице, одемо на њихов гроб. На тај начин не дамо сећањима да нестану – каже Ницовић.
Александра Арсенијевића Арса и Цила везала је љубав према музици, року и блузу. У радионици Драгановог оца Милоша проводили су сате уз музику. Или уз картинг, који је још као основац направио са оцем у свом дворишту. Или уз неки од Арсових мотора, које је, како сам каже, тих година више крпио и склапао, него што их је возио.
– Циле или Кувекало, како смо га звали у Гимназији, имао је неки свој свет у коме је живео, не обазирући се на то што се данас назива трендовима. Управо такав његов став и однос је и иницирао наше дружење. Оно што нас је повезивало, биле су рок и блуз плоче које сам ја у то време набављао из Енглеске, Италије, Немачке… У тој радионици, у којој сам се осећао као Алиса у земљи чуда, преслушали смо готово сваку нову плочу, која би стигла од “преко”. И као што сам ја уживао привилегију да, кад год ми нешто затреба, копам по радионици, тако је Циле био један од ретких којима сам у то време давао плоче… – делићи су мозаика које нам Арсенијевић поклања.
Иако на различитим факултетима, Арсо на Филолошком, а Драган на ПМФ-у, своја дружења наставили су и у Београду, тачније у клубу Филозофског, који је тих осамдесетих година словио за место које је успешно одолевало новом таласу, а који су они, који нису много пажње поклањали спољном изгледу, звали шминкерајем.
– Оно што нам је у Чачку била чика Милошева радионица, то су нам у паузи предавања и увече постали клуб или плато испред Филозофског, где су се тих година размењивале и препродавале плоче и стрипови, али и свирало, онако за своју душу. Гомила блуз и рок плоча, које смо преслушали, несумњиво је утицала да се Циле, осим у физику и летење, заљуби и у усну хармонику. Било је то време када је било тешко доћи до табова и литературе и када је оно што ће се касније назвати београдском блуз сценом било тек у повоју – објашњава Арсо. Крајем осамдесетих, кад год би се нашли у Чачку, обавезан ритуал био је одлазак Циловом “волгом” на Јељен, где је он летео са делталаном, а Арсо му помагао око припреме змаја или га снимао Циловом старом осмомилиметарском камером.
Радован Рашко Кувекаловић, брат од стрица и пријатељ, прича да се Циле, осим науком и уметношћу, бавио и спортом. Био је каратиста, носилац црног појаса, а у Вршцу је завршио пилотску школу.
– Определио се за физику, коју је највише волео, завршио тај факултет и магистрирао, а касније и радио свој посао у Институту за физику. Доделили су му ветроенергетику, мада то није била његова примарна област. Више је радио на ласерима на тврдим срединама, што је тада било тек у повоју. Био је тада једини у Југославији и може се рећи да је био пионир у томе. Због тога је провео шест месеци у престижној лабораторији у Лондону – прича Рашко.
Дан пре кобног лета на Златибору срели су се и он је једва познао Цила. Био је ошишан, обријан, спремао се да крене у свет. Сећа се да је тог лета добио понуде из 11 лабораторија из целог света, могао је да бира да настави своја истраживања везана за ласере. Одлучио се за Лондон и чекао папире…
– Његова смрт није била само губитак за његове најближе, за све нас који смо га знали и волели, већ сигурно и за Чачак, али и науку тадашње државе. Био је чудо! Свет је био мали за њега.
ПОНОС НА ПРЕТКЕ
Прадеда Милорад Кувекаловић, био је ратник из балканских ратова, солунац са бројним одликовањима, писао је песме и приче… Циле је све то ценио, чувао успомене на свог претка, био поносан на своје Кувекаловиће из Маскове код Ивањице.
„За ову земљу везују ме дедови који су пешке прешли преко Албаније, деда Милорад, који је на Краљеву, у првој артиљеријској партизанској чети, оборио авион у полетању, родитељи, једна Морава… Тешко је оставити Југославију, не сме се она за мале паре продати и жртвовати. Богата је, ма срамота је што бедно живимо. Млади треба да иду у свет да уче, да „упију“ науку, то држава треба да омогући. Али и да им у земљи створи услове да то знање примене, да могу да наставе да раде…“ – ово су речи Драгана Кувекаловића, у једином разговору за медије, који је Даница Оташевић написала за „Чачански глас“ 30. марта 1989.
У ДЕБЕЉИ ПОРЕД УВЦА
Циле није пропуштао прилику да оде у село Дебељу, поред Нове Вароши, одакле је порекло његове супруге Љиљане. Љубав и симпатије са сељанима биле су обостране. Поправљао им је косачице, радио апарате и другу технику, и то само виљушком и ножем, о чему и данас причају мештани. Наравно, у Дебељу је долазио са змајем, којим се спуштао до Увачког језера, где је волео да се препусти још једној својој страсти – пецању.
В. Тртовић
