ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (83)
МРЧАЈЕВЦИ – ДЕВЕТОРО БРАЋЕ ИЗ ВИНИЋА
Приче о настанку Мрчајеваца многи везују за име првог стално насељног досељеника Тоше, оца Антонија Мрчајића – Коломбоћа 1747. Према сазнањима, о којима сведочи и народна епска песма, Антоније је био пореклом из црногорског села Винића, које се налази јужно од манастира Острог, из племена Бјелопавлића.
У лето 2011. године, на Петровдан, храмовну славу моравског села, из Винића надомак Димитровграда у Мрчајевце, на око 350 километара удаљености, стигли су гости у прву званичну посету. Како су тада говорили, од првих досељеника прошло је времена за седам покољења.
Потомци из Црне Горе причали су да је из њиховог села пре скоро 270 година на пут према Србији кренуло деветоро браће Мрчајића, бежећи од немаштине и Турака. На идеју да се успоставе везе са Винићанима дошао је Мрчајевчанин Милун Тошић, који је раније стигао до Даниловграда трагом свог родослова. У томе су му помогле успомене на приче његовог деде, који је још седамдесетих година 20. века био у Винићима да посети своје рођаке. Један од доказа на које се ослањао је што и данас многи Мрчајевчани славе Свету Петку, славу коју су донели из Винића.
Приликом овог доласка у Мрчајевце, гости су донели три камена, за које су рекли да потиче са зграде у којој су браћа Мрчајићи живели пре три века. У Винићима, причали су они, и данас постоји Мрчајића пећ, заправо пећина. Тај назив је остао и после три века, као и градина, чији темељи и данас стоје, а где су живела браћа пре одласка. Када су се одселили у Србију нису могли да задрже презиме, али баш из жеље да се корени не изгубе, сачували су га у називу места.
Зашто су се баш те 1747. године Секулини синови – Тошо, Раица, Драгутин, Јосип, Миленко, Тодосије, Петар, Станоје, Ранко (двојица су касније продужили пут) зауставили у тада готово пустој равници поред Западне Мораве, о томе постоје бројна предања. Oд њихових имена настала су презимена Ра(ј)ичић, Тошић, Јосиповић…
Такође, према неким старим казивањима, Бечањ, Мрчајевци, Остра и Горевница чинили су једно село, а остала места су били засеоци. Потврда тога може бити да сва ова села, која се налазе једно уз друго, имају исту заветину на Бели четвртак (први четвртак по Духовима).
(М. С. Ђорем – Н. Р. Ерић, „Мрчајевци пор(ј)екло… у Давнини“, 2010; В. Тошић,“Мрчајевци и околина”, Мрчајевци, 1978)
В. Тртовић
