ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (34)
МОЈСИЊЕ “ХАЈДУЧКО СЕЛО”
Под именом Мојсиње село се први пут помиње у турским дефтерима 1476. године, када је припадало смедеревском санџаку, кадилуку Острвици (тур. Сивриџе Хисар). Тада је Мојсиње имало 12 домова, а на челу села био је кнез Мркеша.
Лета господњег 1516. Турци поново извршише попис и Мојсиње сместише, по новој административној подели, у казу рудничку, а нахију моравску. И тада је у селу било 12 домова, али се први пут јавља и једна муслиманска кућа. Мојсиње 1528. години има 23 домаћинства и две муслиманске куће.
У давној прошлости, Мојсиње је делило судбину осталих села у околини, односно судбину Србије под турским ропством. У Аустријско-турским ратовима живаљ је страдао и бивао захваћен сеобама. Део становништва је напуштао село и повлачио се преко Дунава, а у исто време, из јужних крајева, старе Србије и црногорских брда, Херцеговине и Старог Влаха, долазили су нови становници, заснивајући домове или се настањујући на старим напуштеним огњиштима.
За време аустријске окупације ових крајева, од 1718. до 1739. године, Мојсиње се три пута помиње у писаним документима. У првом извештају аустријског заповедника у чачанском дистрикту и шире, грофа Најперга, из 1719. године, наводи се као село без становника. Вероватно је становништво у жестоким окршајима страдало, или се разбежало у шуме, остављајући домове које су Аустријанци нашли празне.
У аустријским документима о распореду стражарница дуж границе према Турској, левом оба
лом Западне Мораве, 1725. године Мојсиње се помиње као „хајдучко село“.
Према попису Београдске митрополије, који је вршен од 1733. до 1735. године, Мојсиње се наводи као село са 28 домова. У то време је у селу саграђена црква брвнара, а у њој је био свештеник неки Спасоје, родом из Пећарске из Требиња, који је отуд пребегао 1726. године. Вероватно је поп Спасоје, бежећи од турског зулума, са собом довео и нека херцеговачке породице које су се настаниле у Мојсињу.
Сама чињеница да се Мојсиње у аустријским документима помиње као хајдучко село, заједно са Остром, упућује на закључак да су његови становници били слободарски настројени и да нису трпели јарам на врату. На то нас упућују и документи из доба Кочине крајине 1784-1788. године. Наиме, из спискова Кочине војске сазнајемо да су двојица Мојсињаца, Радосав Радојевић и Саво Бошковић, били истакнути јунаци.
И у време Првог српског устанка, под Карађорђем, Мојсињци су узели видног учешћа. У великим биткама помиње се неустрашиви јунак Радоје Врана из Мојсиња, као и Никола Кукољ, Павле кукољ и Мали Радојић. Они су и у Другом српском устанку били први дан под барјаком као војне старешине. У Боју на Љубићу погинуо је Мојсињац Василије Ружић-Паунић. Међу устаницима из Мојсиња био је и Тоша Сеничанин.
Први светски рат је однео много живота. Мојсиње је било у црно завијено, јер цивилно становништво умираше због разних болести, а 72 војна обвезника своје животе дадоше «за крст часни и слободу златну».
Аутор: Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији
(Као аутор осећам потребу да кажем да се потомство наведених јунака у Мојсињу одржало до данашњих дана, и верујем да би и они волели да знају те податке. Потомци Радосава Радојевића и Малог Радојића су данашњи Ранковићи, Лепосавићи и Јованчићи; потомци Радоја Вране су Вранићи; потомци Николе и Павла Кукоља су се разгранали у две фамилије, данашњи Павловићи (доњи) и Симовићи-Илићи (такође доњи); потомци Василја Ружића су садашњи Јовановићи и потомци Тоше Сеничанина су Тошићи.)
