МОЈСИЊЕ НА СТОПАЛИМА ВУЈНА, БУКОВИКА И ОСТРИЦЕ

ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (32)

МОЈСИЊЕ НА СТОПАЛИМА ВУЈНА, БУКОВИКА И ОСТРИЦЕ

Село Мојсиње смештено је у западно-моравској долини, а ипак подигнуто на узвишење, на валовито-брежуљкасти предео, који представља, на југ окренута, стопала Вујна, Буковика и Острице. Припада подручју чачанске територије, а у прошлости се везивало за руднички округ.

Налази се на шестом километру од раскрснице у Прељини, од романтичног мотела „Ливаде“, ка Краљеву ибарском магистралом.

Кад пређете мостић који спаја обале „Бесног потока“, односно речице Бање, ето вас у мојсињској варошици која ће вас дочекати са пар продавница, кафића, печењара и домом културе.

Баците поглед улево, како бисте видели како вам са највишег мојсињског узвишења, својим раскошним разгранатим крошњама, поздраве шаљу два висока бора, а широким, блиставим осмехом духовни мир просипа по вама Црква Богородичиног успенија. Од цркве се ка северу и истоку гранају главни сеоски путеви који воде ка Трепчи, Остри и Доњој Горевници. Од њих се рачвају путеви, путићи, путељци и стазице ка раштрканим мојсињским домаћинствима. У даљини се плаве Вујан, Острица и Буковик.

А сада седите на камену клупицу испред цркве и пустите око да посматра како Сунце, после целодневне шетње по небеској путањи, тражи ослонац на Овчару и Каблару,  и како се пале прве светиљке у Чачку, граду који стоји на стопалима ове две планине. Доле, са друге стране, око два километра од магистрале, кроз богату плодну равницу вијуга Западна Морава и раздваја мојсињско од заблаћког поља. Границу видика затвара песмом опевана: „дуга ли је Јелица планина“.

Баш такав положај овог „пограничног“ шумадијског села привлачио је људе, а и данас привлачи као магнетом. Отуда је јасно што насељавање Мојсиња непрекидно траје од 17. века до данашњих дана.

Да је Мојсиње било насељено хиљадама година пре ових наших времена, сведоче хумке које су пронађене у Мојсињском пољу у потесу Лугови-Бент.

Зашто баш име овог насеља – Мојсиње, нико, заправо, и не зна, јер нема поузданих и писаних докумената. Постоје само легенде које говоре о томе. Колико је у њима истине остаје тајна.

Текст и фото: Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији