КЊИГА “ИВАЊИЧАНИ У СЛИЦИ И ПРИЧИ” НОВИНАРКЕ ЕМИЛИЈЕ ВИШЊИЋ ДОПРИНОС КУЛТУРИ СЕЋАЊА
Трајан мост између предака и потомака тридесетак ивањичких породица успоставила је новинар Емилија Вишњић у својој књизи “Ивањичани у слици и причи”, која је своју чачанску промоцију, након јесење на “Нушићијади”, имала 21. фебруара у оквиру манифестације “Штампана реч 2016” Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”. Књига је ауторско издање, чије је објављивање омогућила Општина Ивањица 2016. године.
Рођена Чачанка, након основног и гимназијског школовања, Емилија Вишњић је дипломирала на Филолошком факултету у Београду, групи за југословенску и општу књижевност, а радни век провела као новинар у Радио Чачку и “Чачанском гласу”, као и сарадник више београдских медија.
У књизи “Ивањичани у слици и причи” ауторка је породичне животописе знаменитих Ивањичана и богату фото-документацију, “зналачки и крајње посвећено”, по речима Милице Баковић, неколико година истраживала, сабирала и објављивала у рубрици “Из породичних албума”, коју је покренула у “Чачанском гласу”. О књизи, породичним судбинама, појединостима из живота, професионалним каријерама и достигнућима појединаца и едукативном квалитету читавог издања, говориле су библиотекар саветник Милица Баковић, (лектор и коректор) и просветни саветник Данијела Микић Ковачевић.
Књига “Ивањичани у слици и причи” садржи приче груписане у неколико целина: прву и најобимнију чине оне везане за “Велике људе из мале вароши”, у другој су породице “Са Јавора, Голије и Мучња”, у трећој приче о људима који су одлазили и долазили “Из Ивањице у свет, из света у Ивањицу”. Нису заборављени ни они који су долазили “У Ивањицу по казни”, као ни “Пријатељи мале вароши”, међу којима су били Михаило и Радомир Константиновић, генерал Миленко Варјачић, или човек који је живео за медицину, др Бранко Радуловић.
Оживљавање сећања на старе чачанске породице, које је наишло на симпатије читалаца подстакло је др Александра Аца Николића, лекара из Ивањице, да се телефоном јави ауторки, похвали рубрику и предложи јој да свој рад проширии на моравички крај. Тако је почела сарадња која је трајала све до његове смрти, јула 2016. године, подсетила је Емилија Вишњић, објаснивши “како и зашто је ова књига настала”.
-Велики познавалац свог завичаја и власник обимне документације о историји и људима моравичког краја, Ацо ми је пружио помоћ у свим сегментима рада – приликом избора личности, у прикупљању грађе, проналажењу и успостављању везе са потомцима породица које су живеле у прошлости. Потрудио се чак да оно што је објављивано у “Гласу” допре до Ивањичана који живе у другим местима Србије и иностранству. Током рада на књизи упознала сам многе дивне људе, потомке некадашњих Ивањичана, а са некима од њих сам постала и остала пријатељ. Приближило нас је уверење да је неговање успомена на претке заједничка обавеза, и да само на тај начин можемо остварити континуитет између прошлости, садашњости и времена које тек долази… Ова књига је мој скромни допринос култури сећања – рекла је Емилија Вишњић, нагласивши да је “бављење Ивањицом и Ивањичанима за њу имало и посебан лични значај, јер је трагајући за туђим прецима, обогатила сазнања о својим Вишњићима, који потичу са Јавора”, откривши тако гробове и далеких предака…
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у сутрашњем броју “Чачанског гласа”)
