МОНОДРАМОМ РАДОСЛАВА МИЛЕНКОВИЋА ГИМНАЗИЈА ЗАПОЧЕЛА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ЈУБИЛЕЈА
„СЛУГА“ НЕМИРА „НАШИХ ДАНА“
Почетак прославе 180 година Гимназије у Чачку обележио је на најбољи могући начин велики глумац Радослав Рале Миленковић. Он је у понедељак 18. септембра, пред бројном публиком у Гимназији извео своју монодраму “Наши дани”, по мотивима поезије Владислава Петковића Диса и сатиричним приповеткама Радоја Домановића, а коју је Миленковић адаптирао и режирао још давне 1984. Те “орвеловске” године, тешко да је Рале могао претпоставити да ће “Наши дани” о(п)стати и “догурати” до 1.598 извођења са веома мало промењеним текстом, али са можда још прецизнијим жаокама и препознатљивијим ликовима. А неко је избројао 36 ликова које један од наших највећих позоришних глумаца на бравурозан начин, гласом, мимиком, гестикулацијом, тумачи тако да сваки “јунак” бива јединствен и то, како сам аутор каже, и у појединостима и у начелу.
Као кроз “Мртво море” водио је публику Миленковић ондашњом, а ништа мање и овом нашом “Страдијом”, у којој се препознају многи карактери, који нам “кроје” судбину, али и сумње, падови и немири “обичног света”. После сјајне и веома актуелне представе господин Миленковић дао је изјаву за “Чачански глас”.
Идеја за монодораму родила се из “сусрета” онога што воли, велике литературе и онога што је стварност, што живи. Препознао је то што је писано пре више од 100 година, као нешто што је врло активно и што нас учи да разумемо оно што је савремено, што је наш тренутак …
– Мислим да разлике готово нема и да за 100 и више година, нажалост, нисмо постали ништа паметнији – рекао је на почетку разговора Миленковић.
Ваша представа живи од 1984. године, а данас је, чини се, никад “живља”. Колико се представа мењала у међувремену?
– Није се ништа променило. Ја сам само додао почетком деведесетих година сцену у Скупштини, јер пре тога, у социјализму, нисмо имали вишепартијски систем… А онда када се накотио полусвет и у Скупштини, у наше име, почео да доноси законе и да буде законодавна власт, сама се наметнула сцена увежбавања и преслишавања “опозиције”… И то се ради до данашњих дана.
Колико смо се ми као публика променили од тих осамдесетих из Ваше перспективе глумца?
– Мање сте безбрижни. Јер тих година смо безбрижно размишљали о Домановићевој алегорији. Видели смо у асоцијацијама да се ради о истим механизмима, о тамним странама људске природе, али су ти људи који су ме гледали осамдесетих били безбрижнији. Данас, како представа тече, видим и осећам у реакцијима, како представа иде према крају, много нас више боли. Катарза је много интензивнија. Публика данас остане нема и још тужнија…
В. Т.
(Цео текст можете прочитати у новом броју “Чачанског гласа”)
