МОЛИТВА ЗА ЛАЗАРА НА ИСУСОВОМ ЈЕЗИКУ

“Не осећам се као да сам се после овог пута нешто променио. Промена није могућа у кратком временском периоду, већ је то дуготрајан процес и нешто чему треба тежити сваког дана. Све што сам тада доживео је у мени само оснажило оно у шта сам веровао до сада, а и у што ћу веровати у будуће.”

Грамата коју је добио Лазар

“Ко зна зашто је то добро” је реченица коју често изговарамо у ситуацијама када сазнамо да се некоме, нама блиском, десило нешто лоше, ствари кренуле другачијим током, а желимо да га на неки начин утешимо. Међутим, понекад се деси баш тако и после неке разчараности све крене по добру. Да није било чиновничке неажурности, због које наш паратриатлонац Лазар Филиповић није добио аустралијанску визу и није отишао на значајно такмичење, питање је да ли би му се некада у животу пружила шанса да доживи нешто што је мало коме од нас пошло за руком.

• Непосредно по сазнању да нећу моћи да путујем у Аустралију од Друштва српско-палестинског пријатељства стигао ми је позив да представљам Србију на полумаратону у Витлејему. Дуго сам размишљао да ли да прихватим позив. Са спортске стране то ми је реметило план припрема за наставак сезоне, али постојала је јака жеља да одем, јер сам знао да се шанса за обилазак места значајних за нашу веру не указује често у животу – започиње своју причу Лазар.

Покушао је да се избори да на тај пут крене и његов пилот, јер је седам дана без тренинга за врхунског спортисту јако дуг период. Међутим, на пут је могло да крене само седам одабраних путника, па је Лазар кренуо сам. Експедиција је дошла у Рамалу у вечерњим часовима, а трка је била наредног дана у Витлејему. Није било времена за озбиљније припреме, а у току саме трке десило му се и неколико пехова, проузрокованих његовом слабовидошћу, па је заузео седмо место у конкуренцији 7.000 такмичара без хендикепа.

• Планом путовања је већ било предвиђено која места ћемо посетити, али наша љубав према вери нам је сама наметала другачији распоред и успели смо да га променимо, па је наша авантура могла да почне. Имали смо срећу што је Лина Елзик, наш вођа пута и ћерка некадашњег конзула Палестине у Србији, имала слуха за наше молбе и тачно је знала шта треба да посетимо – наставља своју причу Лазар.

По Лазаревим речима, посета месту рођење Исуса никог не може да остави равнодушним, па иако је време за боравак ограничено и кратко траје, енергија која се тамо осети је невероватна и немогуће је описати тај доживљај и то искуство, које остаје дубоко урезано у памћење.

После три дана проведених у Рамали, следи одлазак у Јерихон, град који се налази на 258 метара испод нивоа мора. У његовој близини је пећина у којој је Христ 40 дана провео у посту и молитви и до које је изузетно тешко доћи. После вожње гондолом следи изузетно дуг и стрм успон. Боравак у Коптској цркви у којој су сахрањени Свети Лазар, Свети Трифун и Свети Захарије ће остати заувек у Лазаревом и сећању свих који су били око њега.

• Имали смо ту част да нас води заменик градоначелника Јерихона и он је један од малобројних људи који говори арамејски. Када је чуо како се зовем, над гробом светог Лазара очитао ми је молитву на језику којим је говорио Исус. Та сцена је на све присутне изазвала изузетно јаке емоције, а ја сам осећао неку невероватну енергију како струји кроз моје тело – преноси Лазар утиске са овог несвакидашњег догађаја.

На гробу Светог Лазара

После Јерихона пут је водио ка Јерусалиму, граду у којем је Христ доживео  највећа страдања и у којем је сахрањен.

• У Јерусалиму је изузетна гужва и немате времена да се посветите духовности, а ја се увек трудим да се на сваком светом месту помолим. Овде то није било могуће, али сам током обиласка све време био у молитви и сваки пут сам се, прво прекрстивши, захваљивао Богу што ми је омогућио да све ово доживим – каже Лазар.

Поред зида на који се наслањао Христ

Највеће изненађење остављено је за крај, а приредила га је Лина. Нико није знао да је она у контакту са Јеруаслимском патријаршијом и на крају боравка у овом граду добио је Грамату, доказ да је био на свим светим местима која треба да обиђе сваки ходочасник, а зато што се све одигравало у недељи пред Васкршњи пост додељена му је титула Хаxи, коју може да користи испред свог имена.

• Ја се свако јутро и вече помолим Богу. Носим веру у свему што радим. Мислим да ме је управо та вера сачувала у неким ситуацијама које су у први мах деловале безизлазно. То се највише односи на саобраћај, јер се због ограниченог вида често нађем у критичним ситуацијама. Ја сам тада изузетно смирен и увек пронађем излаз – завршава своју причу Лазар, напомињући да му је речено како је он медицински феномен, јер због природе болести он не би могао да вози бицикл, а он не само да га вози, већ постиже и врхунске резултате у спорту у коме је једна од дисциплина и вожња бицикла.

Иако је у овој причи спорт био у другом плану, још једном се показало како они који се њиме баве могу наћи на местима која често обичним људима остају недоступна целог живота.

Фото: архива Лазара Филиповића

Текст: Владимир Дуба